ono što uvek imam - a najviše se uplašim - kada se uplašim da sam ga - izgubila

i voljenje vode - u svim nijansama

i nabrajanja - njena

 

Ove godine će biti ukinuto služenje vojnog roka i većini muškaraca biće uskraćena omiljena tema u muškom društvu: komično-tužni događaji iz JNA. Tema ovog bloga pala mi je na pamet prošle nedelje listajući spisak VIP blogera i uočivši ime Aleksandra Vasovića-novinara Rojtersa. Prema godini rođenja

Sećam se svog krštenja, u malo poznijim godinama. Mislim da sam imao više od 25. Kako kaže ćale, samo sirotinja je nosila kolač i decu u crkvu na bajanje i krštenje. Viđenijim porodicama je pop dolazio na noge, gajbi. Sećam se i čuvenog dijaloga:
„Odrekni se satane!"
„Odričem se", povikasmo uglas kum Riki i ja.

A pop kao da nije čuo, pa nas još dva puta terao da ponovimo. I eto, odrekli smo se satane, pa nek ide život.

Stariji Beograđani se s radošću sećaju prvog samita nesvrstanih i našeg odricanja satane.

Posveceno mojoj sestri koja zivi daleko

Kako je nastala pustinjska ruza, kamen?

Davno jednom postojao je beduin bez pravca i cilja.Na dugim putovanjima kroz nepregledna prostranstva Sahare odjednom je zapazio cvet neizmerne lepote kako raste na obodu pustinje.Zastao je da se divi  bojama koje do tad nije video i glasno govorio cvetu o njegovoj posebnosti.Reci su bile kao kapi kise tako retke u tim predelima. Cvet je vrlo brzo poceo da izbacuje jos pupoljaka i da biva sve lepsi. Beduin se stalno vracao sa svojih putovanja i dolazio sa jos lepsim recima za cvert.Gde god da je

Pre nekoliko godina, imala sam sreću da sarađujem s Robertom na jednom projektu TVB92. Kao kada upoznate svog heroja iz mladosti, ili omiljenog radijskog voditelja, pa ste malo zbunjeni dok vam se spajaju slika i ton, tako se meni sve to činilo tada. Ne verujem da je on to znao, takvi ljudi samo vole svoj posao i vole da ga rade najbolje, zato se za njih i čuje, hteli oni to ili ne. Nije on znao da sam ja toga dana upoznala čoveka koji je bio neraskidivi deo većine ne samo muzičkih radijskih emisija uz koje sam rasla. Tih nekoliko dana rada s njim ostaće mi zauvek u sećanju. To su oni

Sta da radi zena sa viskom megabajta koji se ne daju uposliti zveckama, pelenama i pripremanjem Aptamila, na ivici da pocne da prilikom fejsbucenja prihvata cak i one sa kojima se ni u osnovnoj skoli nije druzila, a sad je oslovljavaju sa “skolska”? …Al’ da bude drustveno prihvatljivo i da ne zahteva znacajnije trosenje “statutornog materinskog dodatka”? Da sanjari o letu i da se pita dokle ce samo moci da stigne u ovom novom aranzmanu.

сећам се, када смо доперјали у изру, тамо, јуна 1999. (мада сам ја већ увелико био шуњалица овде још далеке и бистибојсне, саботажне 1995.), да су нама, избеглицама из демократском америком бомбардоване србије приредили дочек у прес-клубу аеродрома, и да је ту један од представника наше емиграције, данас виђени припадник јеврејске заједнице у србији одржао говор, који смо склепали успут у авиону. у суштини, тамо смо, с врата неба, накрпили одлазећег премијера, бибија нетанјахуа, због тога што је прихватио албанске избеглице, а нас, српске јевреје је истретирао као грађане друге класе. биби је отишао с тог шоуа за медије црвен и бесан као рис, успут рекавши "склоните ми овог малог милошевића", отишавши демонстративно са сцене у заборав.

Sesti oktobar ostace u Srbiji dan koji nikada nije dosao.

Sesti je oktobar 2011. godine medjutim pokazao u kakvom provizorijumu i "make believe" drustvu zapravo zivmo.  Vest da je mozda najcuveniji eugenicar medju piscima i najcuveniji pisac medju eugenicarima dobitnik Nobelove nagrade mogla se sestog oktobra 2011. naci svuda od drustvenih mreza do kairona drzavne televizije.

Ova gerilska akcija Anonimous Serbia pokazala je svu povrsnost naseg drustva, a posebno onog dela koji bi trebalo da bude njegov najkriticniji deo - novinara i tzv. web aktivista. Akcija je pokazala da pucamo po svim savovima kao drustvo i da su povrsnost, zloba i lakomost na slavu uz otvoreni prezir spram istine prodrli u sve pore. Pokazalo je - recju - koliko smo truli.

Skadarska ulica je u Beogradu, zovu je i boemska četvrt (sic!) mada to nije sasvim tačno jer su se ljudi sa izvornim kodom boema odavno povukli na druge za njih održive lokacije, zamenili su ih ovde u Skadarskoj neki tipovi (ovo „tipovi“ nije pežorativno, upotrebljeno je da se obeleži vrsta – tip jedinke koja pripada nekoj grupi) a koji pretežno piju i jedu tradicionalno pripremljena jela, žele da budu tu viđeni, da im se doda i prikači epitet boema jer im je rečeno da to podiže rejting i za razliku od onih prvih bave se nekim probitačnijim zanimanjima koja im omogućavaju da u Skadarlijskim kafanama mogu platiti račune. Ima i dosta stranaca koje su navukli, kao i većinu turista, pasusima i fotkama iz bedekera, da će tu doživeti autentičnu etno ili starobeogradsku atmosferu sa boemskim aditivom.

 

Već neko vreme, možda dve tri godine, se priča po gradu a pisalo je i u štampi da će Skadarliju rekonstrukcijom arhitekture i vraćanjem iščilelih sadržaja vratiti u devetnaesti ili početak dvadesetog veka, revitalizovaće je i sve udesiti da bude kao onda što je bilo.

Moj dolazak na svet poklopio se sa dolaskom prvih televizora u SFRJ. Ogromna fabrička sala bila je mesto mog prvog susreta sa TV. Suviše sitna slika prvih prenosa utakmica u restoranu društvene ishrane „Topličanke" u Prokuplju gde je radio i vodio me otac, rodila je potajnu nadu