... i nestaju posle ponoći ...

Svaki dan prođe samo jednom u godini

to je moj problem

imam premalo dana u previše godina

Svaki dan prođe i nekada traje kao godina

problem mi prave

godine koje su pojeli dani

Kakav je to pesnik koji ne truje sebe kancerogenim materijama iz sprženog duvanskog lišća, kako kući tako i na strani, u klubu književnika, sprčenom bircuzu, uglednoj kafani, koji bira licemerne odeljke za nepušače pregrađene, plastičnim saksijama, plastičnog (takođe otrovnog, plastika je otrov) bršljana kroz koji se duvanski duh provlači kao zlo preko polja žita, pasivno ubijajući, kao vreme

Ne podnosim ni pozajmljivače ni zajmodavce, lažne prijatelje i punoglavce, spermatozoide u bide, istina, mora ponekad, da pobedi, pa zato ne podnosim poraze koji se odraze na nečiji život i priključenija, zvona i praporce, konce i saborce, ratoborne, rastvor borne kiseline, sline i ljude sline, ceđ i sluz neprane vagine, brda i doline, mora i planine, pogotovo ne podnosim da l’ je stiglo proleće, zlu slutnju koja obleće, avion koji poleće, Pilote i Kiki bombone, šalone i ešalone, spuštene roletne i spuštene pantalone u seksu od kojih mogu samo da padnem, pomene pometnje, smetnje u prijemu, smetnje u slanju, jednu Tanju, jednu Sanju i jednog Nemanju, sasvim lično, ništa polovično, ne podnosim poslovično poslovne banke osim kada ne priznaju da potkradaju stranke, što se, priznaćete ipak ne dešava

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

   Pričaju ljudi da se tog 30-tog aprila kada su se prvi NATO projektili sručili na Savski venac na velelepno modernističko zdanje Generalštaba u Beogradu (1) (izgrađeno 1956. godine) da se praški đak, srpski arhitekta, urbani planer I profesor Nikola Dobrović (1897-1967) slatko nasmejao. Da se razumemo, nikako mu nije bilo svejedno; bilo mu je žao sirotih ljudi koji su ginuli tokom bombardovanja prestonice ali razmišljanje o devastaciji svog čuvenog kompleksa za čije oblikovno komponovanje je našao inspiraciju u kanjonu Sutjeske, navelo ga je na iskren smeh. Dok se još uvek na Zemlji spuštao gusti oblak prašine u ulici Kneza Miloša, krhotine stakla zasipale okolne objekte, na spratovima gorela vatra, sedeo je prof. Dobrović u svojoj kućici na nebu, u bogatoj biblioteci, okružen brižljivo probranim delima, knjigama koje je praktično sakupljao tokom celog svog radnog veka, prelistavao svoju privatnu prepisku uz umiljate zvuke melanholične balade "Zbogom Frenk Lojd Rajte" („So Long, Frank Lloyd Wright") Pol Simona i Art Garfankla.

otisao je zlatibor.

               c'est la vie

... ne pročitati

Dva teksta, dve blogerke:

-dosadnjakovicka: Moja je

          Izlaz, treba mi izlaz, tako izlizana potreba, fraza, sačuvana u prostoru, u vratima, praznina, široka mi je ova staza, zaustavna traka, izlaz sa auto-puta, učini da odlutam, na periferiju, drvoreda, uma, gde tama duma, cunja, ispod gunja, montona, tražim sebe samog, pronalazim klona, u praznom umrlom gradu, idem za Kanadum

narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.