Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom.
(Hose Arkadio Buendija u Sto Godina Samoće, G.G. Markes)

Dok čeka da se snađe oko posla, i radi na traženju tog posla, Aleksandra Kivela, inteligentna i vredna žena o kojoj je bio prethoni blog, volontira oko raznih inicijativa, recimo pomoći da se ljudi u i oko Obrenovca spreme za zimu, i sada pomaže firmi u kojoj i ja radim da se skrene pažnja na glad u Srbiji. Dogovorili smo se da nema potrebe čekati kraj prikupljanja i analize informacija nego je bolje neke od njih izneti pred javnost tako da i drugi mogu da se uključe u diskusiju.

Cilj ove male akcije od nekoliko nedelja je da se razmisli o tome kako pomoći ljudima koji preturaju po kontejnerima u potrazi za hranom. Za nekoliko nedelja ćemo pokušati da napišemo blog koji čitljivije i urednije iznosi priču, možda i sa nekim savetima, a koja treba da nastane iz materijala koji Aleksandra skupi i koji komentatori prilože na prošlom, ovom, pa nekoliko narednih blogova objavljenih pod mojom autorskom opcijom, a isto tako i na mestima gde pišu drugi autori.

Tako, bez pripreme, prosto kao sirove informacije za podsećanje i razmišljanje, evo dela Aleksandrinog maila:

"... malo internet istraživanje, vezano za kuhinje.

Procena je da samo u Beogradu ima 15.000 ljudi na ivici gladi. Oko 13.000 ljudi su korisnici.

Međutim, tu ima velikih problema, muljanja, krađe. Bilo je najava da će se zatvarati kuhinje, jer država nema novca.

Nameštaju se tenderi za dobavljače obroka- kako ko dođe na vlast. Do nedavno je to radila kompanija XXXX ( oni dostavljaju hranu i školama i vrtićima ) bilo je i trovanja hranom, kvalitet obroka je upitan, uglavnom je spreman pasulj, pirinač i testenina tim ljudima.

Trebalo je vojska da preuzme te kuhinje.

Mislim da je potpuno bespredmetno razmišljati o pomoći koja bi bila upućena preko države. Iskustva su jako loša. O novcu i pomoći koja je išla preko države ne može se ući u trag..."

Vest da je petoro dece izbodeno ispred škole u centru Beograda, samo je potvrdila da su školska deca u Srbiji žrtve i akteri fizičkog i psihološkog nasilja, koje se kreće od verbalnog zlostavljanja, preko tuča, ranjavanja, do socijalne izolacije. Škole se naprosto guše u grubostima, a psiholozi upozoravaju da ni psihološko maltretiranje ne treba olako tretirati, jer njegova utopljenost u svakodnevnu komunikaciju zapravo govori o formiranoj i strukturisanoj kulturi nasilja. Za veliki broj dece zlostavljanje u školi nadovezuje se na zlostavljanje u kući i to je horor koji se svakodnevno dešava. To nije ništa neobično kada se zna da 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla" i fizički kažnjava svoju decu.

Au! Stvarno nisam u kondiciji!

Još uvek pokušavam da povratim dah!

A tek je prošao PRVI dan škole...

Šta se desilo? Udarila me praksa u glavu, svom silinom, pa sam grogi kao bokser posle desete runde i nekoliko knockdowna! 

Opustila sam se mnogo zbog dobre saradnje sa našom osnovnom školom, pa nisam dobro uradila kondicione pripreme za srednju!

A trebalo je, to sad vidim i sama. 

Mislila sam da sam oguglala na ljudsku glupost i predrasude kada je disleksija u pitanju (na kraju krajeva, ratujem sa tim od kada je Mudrici/Filozofu dijagnostikovana, u I razredu osnovne), ali, današnji kratak susret sa budućom nam razrednom ostavio me je bez teksta.

Svi ste već verovatno čuli da je Milan Ljubisavljević(15), dečko iz Bora pretučen do smrti pre par dana. Tukli su ga njegovi vršnjaci i momci koji su par godina bili stariji od njega, mahom maloletnici. Policija kaže da je uhapsila dva momka T.M.(19) i B.M.(16) iz Bora. Prvo mi nije jasno zašto se opet po medijima ne pišu puna imena onih koji nisu maloletni. Nikad nisam bio tučen od strane roditelja kada sam bio u tim godinama i uživao sam apsolutno poverenje ali da sam napravio neku glupost i da je morala milicija da se umeša, ne da bih dobio batine

Tina 1

Tina je dolazila na demo časove sa svojim bratom Liom. Visoka i mršava, izgledala je starije od svojih dvanaest godina. Tom utisku dodatno je doprinosio i način na koji se ophodila sa desetogodišnjim Liom: zaštitniči, pokroviteljski, sa beskrajnom strpljivošću i ljubavi. Šaputala bi mu ako nešto ne bi znao, bodrila ga u igrama koje su sastavni deo nastavne metode u našem trening centru, spremno mu opraštala kada bi pogrešio, dopuštajući sebi samo da se nakratko ljutne zbog toga.

Što se tiče nje i njenog znanja, Tina je bila najbolja. Od desetoro učenika,

               Drago mi je što sam u prilici da objavim ovaj tekst koji je napisala naša blogokoleginica kleinemutter.

               Evo šta o temi kažu u jednom članku u Blicu.

               ( Molim vas da ne budete lenji i da priloženi link otvorite, jer daje prilično dodatnih informacija. .)

               A sada Mala Mama:

Koliko sam ja razumeo, dok je devedesetih jednima tekao proces akumulacija kapitala vesto zamaskiran bratoubijanjem, a drugima  zbog tog istog bratoubijanja masovno upropastavani zivoti - folk muzika i turbofolkovanje javne scene bili su kljucni softver za zombifikovanje drustva u cilju onesposobljavanja bilo kakvog otpora.

Gatare, vidovnjaci, beli magovi, pevaljke, te poestradizovani bivsi mafijasi i prateci acesoar njihovih droljetina i telohranitelja-ubica bili su ta pesadija kojom je izvrsen odlucujuci juris na sve vrednosti koje su stojale na putu prihvatanja i genocida kao patriotizma, te paljevine, silovana i pljacke kao ljubavi prema svom narodu ...

Naša Princeza danas puni 17 godina. Ima li boljih godina od tih i za jednu princezu...