Muzika, sport, ples, engleski, matematika i uštirkana kragna

Prošle nedelje uspela sam da uhvatim četri dana Beograda. Ok, 6 sa putovanjem.Ugurala sam u ta bedna četri dana jednu slavu, dva rodjendana, papire za porez, vino x 2, bioskop, čorbu sa najboljim drugom, kumove, posetu rodbini, puno vozikanja po gradu, jedan sneg i hodanje do kuće usled totalnog kolapsa saobraćaja. Naravno da sam uspela da odem i kod frizera...ali ne bih vas time davila. Dok sam izlazila sa svežom bojom na glavi koja je imala samo jedan cilj - da vrati moju prirodnu boju kose, i preispitivala se da li je moja kosa zaista nekada izgledala baš tako, skoro se sudarih sa jednom opasno šik ženom. Ne, ne nemojte pomisliti da je to šik koji podrazumeva da se znojite od muke dok hodate jer vam je sve tesno,sapeto i visoko. Ja, za šik držim onu vrstu žena koje nose uglavnom ravne cipele, izgledaju kao da ne farbaju kosu, imaju neki lud nakit a tobu od par stotina nečega umeju da bace na pod dok detetu zavezuju pertle. Moj šik podrazumeva i neke ogromne šalove i rukavice, puno crnog i mnogo osmeha. E baš jedna takva je naletela na mene u Ivana Milutnovica, zamotana u lud šal i sa veselim očima mi rekla -izvini.

Dok sam navlačila kapu okrenem se ka njoj i ona ka meni u isti trenutak. Obe smo se prepoznale u deliću sekunde. Moja draga drugarica Lara iz osnovne škole.

Gledam moju drugaricu koju sam zapamtila sa pionirskom maramom sa slike iz prvog razreda, debelu i plavu kako mi se smeje u jednom, novom, pariskom izdanju - mlade, šik žene sa ludim šalom i iskrenim osmehom što me vidi. Skoro smo u isti trenutak izvadile telefone da otkažemo sledeći termin i tako nas život spoji u ludom, snežnom novembarskom danu u Beogradu. Ah, valjda se samo važne stvari i dogadjaju u Beogradu.

Da je ovo obični školski susret drugarica koje su išle u školu kada su se polagale zakletve i nosile pionirske marame - verujem da ni meni ne bi bilo zanimljivo ali ovo je zapravo bio susret uživo sa idolom moje generacije. 

Dakle, moja drugarica Lara po svemu i u svemu je bila fenomenalna. Svirala je dva instrumenta, bila 8 godina predsednik odeljenske zajednice, u matematici prva, sastavi su joj bili najveća kičerica što se u to vreme tražilo, otac joj je bio a i danas je neka faca u velikoj gradjevinskoj firmi, imali su veliki stan i rodjake u inostranstvu. Sećam se da joj momci nisu išli baš od ruke - mislim, zaljubljivanje, simpatije i dnevnici ali muzika, matematika i ostalo su bili samo deo slagalice moje drugarice, za koju se činilo da joj je život isplanirao samo sreću, raskoš i lepotu. Mene ta matematika i fizika nikad nije fascinirala ali sam bila oduševljena kako je moja drugarica slikala sa vodenim bojicama. Mislim da je bila a možda je i danas jako talentovana. Dakle - radost, sreća, sreća, radost.

Nekoliko puta bila sam u njihovoj kući za primer i slušala ponosnog oca i još ponosniju majku kako planiraju fenomenalnu budućnost za svoju jedinicu i bila ljuta na moje roditelje za koje sam bila ubedjena da ne znaju koji sam razred. 

Nekoliko godina sam uspela da sedim pored nje ne bi li se ogrejala o slavu moje čuvene drugarice ali kad su počeli u 8 razredu da me zanimaju izlasci po PŽR-u, šminkanje i izlasci na klizanje i "Šansu" iz druge klupe sam se sve više gurala u zadnje... 

Biti tako izuzetan svih 8 godina nije bilo lako. Istina je i da smo se nekako po inerciji svi divili a da su je profesori sve manje i manje stvarno ispitivali i da je se skoro ne sećam s kraja poslednjeg razreda osnovne škole. Od tada pa sve do prošlog utorka je nisam srela.

Čula sam, naravno neke glasine ali ne znam - bilo mi je mnogo čudno pa se valjda nisam preterano zanimala.

Dakle - sele smo na kafu. Ja sam u dve tri rečenice rekla nešto o meni i već se vrpoljila na stolici da čujem njenu priču jer - svoju već znam.

Dakle posle osnovne gde su je svi obožavali i voleli, upisala se u matematičku i tamo doslovno - prsla. Zamisi, kaže mi, kad shvatiš po prvi put u životu da ima pametnijih, obrazovanijih i bogatijih od tebe. Tada shvatiš da si prosek, možda i ispod proseka. 

Prvi lom, prve svadje u kući, prve jedinice.

Druga gimnazija, prva velika ljubav koja se završila brakom posle srednje škole i trudnoćom sa nepunih 18 godina.  Razvod roditelja, mnogo godina terapije i propao studentski brak.

Danas pobedila lom, sedi preko puta mene i smeje se. Kaže imala je sreće jer se nekako spasila da ne poludi potpuno. Imala je ideju, da jednu takvu devojčicu, baš kava je ona bila u osnovnoj školi  fizički povredi. Tada je prvi put pričala sa majkom - iskreno ali i sama kaže - nije se više imalo šta pričati.

Sa svojom malom ćerkom posle propalog braka koji je trajao nekoliko meseci našla se sama, bez roditeljske podrške i bez zanimanja - praktično na ulici. 

Imala je nekoliko puteva ispred sebe, odabrala je jedini pravi. Zaposlila se, studirala paralelno veterinu  brinula o detetu. Kaže da nije spavala nekoliko godina. Dobila bolji posao, provela nekoliko godina u Parizu, kaže da je mislila o mnogo toga ali nikada da odustane.

Kaže da je često mislila na mene i kako sam zapravo uspela kada sam se, od mnogo kandidata progurala u zadnju klupu. 

Pita me na koliko moja ćerka kurseva ide. Ja nabrajam a onda se stidim.

Dok smo se truckali put naše druge kuće, pitala sam moje dete šta joj se od svih tih ponudjenih stvari stvarno svidja i onda smo razgovarale o tome zašto joj se nešto nikako ne svidja. 

Napravile smo plan da do kraja godine izaberemo van škole ono što volimo i što nas zasmejava... Svaki dan mislim o mojoj drugarici i mislim da je sada srećna i ako nije uspešni menadžer, nema bogatog muža i nije kupila stan na kredit. Oči joj sijaju više nego mnogim drugima...ali tek danas.