Пре неку ноћ нисам могао да заспим: несаница. Кажу да она подстиче креативност. Ја о томе не знам ништа. Никад ми се није десило да због несанице напишем нешто ваљано. Вероватно зато што то писање није било писање мојом вољом, већ писање - несаницом. Неважно. Ако не умем да пишем с несаницом, умем да преписујем.
Дакле - Данило Киш... Уз Андрића и Црњанског, он је мој најдражи домаћи писац, што значи од оних којима се стално враћам. За оним првим, нобеловцем, нема трагова. Хоћу рећи да се готово никакве приче за њим не испредају: не препричавају се скандали нити туче, ни љубавни нити кафански подвизи. Каткад Андрић делује као човек за којим ни на пешчаној плажи не остају кораци. Друга двојица - Црњански и Киш - били су жустри у животу најмање колико у својој литератури. Памти се и додаје се ким су се тукли, које жене на брзину и за кревет волели, када правили јавне скандале. Јахали су, пили, свирали гитару, мачевали се, играли фудбал, опијали. Умели да сред грађанских социјалних процесија и обреда некоме пред свима кажу да је гад, подлац, незналица. Били су, једном речју, пргави. Мени се, код њих, ово допадало. То њихову литературу није чинило бољом, али њих саме чинило је животнијим. Њихови капилари нису пулсирали само у редовима које су писали, као код Андрића, већ и у стварном животу.
Прелиставао сам недавно, у кревету, да се успавам, једну Кишову постхумну књигу. Она садржи оставштину писца, несређену и набацану, управо онакву каква јесте свака прва литерарна замисао. Један од његових кратких записа изгледа овако:
ОСВЕТА*
Године 1956. у једној кафани (подрум) у Чика-Љубиној улици. Звала се Оља. Била је лепушкаста, лепота младости. Он је био високи и плав и опевао је у својим песмама изградњу социјализма, каткад је допуштао себи - и то није било сасвим забрањено - да пева о препланулим грудима девојака. Имао сам, дакле, 21. год. и још нисам спавао са неком женом.
Она ми се смешкала. Чак ми је и рекла нешто невероватно за једну девојку: да јој се свиђам.
Рекла је:
"Свиђаш ми се."
Онда је наишао он.
Више ме није погледала.
+++
Срео сам је на пошти. Једва сам је препознао. Стара је и ружна. Ради на пошти.
Он је песник у провинцији.
Има освете у овим Кишовим реченицама. Уосталом, он сам тако је назвао сачувани фрагмент. Како год било, свака освета уме да буде неодмерена. Вероватно, без праве потребе - да бих одбранио мени драгог писца - признајем да сам у тој записаној освети ја видео и правду.
*Danilo Kiš: Skladište; BIGZ, Beograd, 2003, str. 271-272