Помислих да ово напишем као коментар на неком од геополитичких блогова који су отворени ових дана, али пошто ценим да ће их бити све више, рекох себи: што да то лепо не запишем овде код себе?
Ситуација која настаје је почетак хладног рата. Иако однос снага није ни приближан односу снага из првог, трендови иду у том правцу. Да ли ће бити потребно 30 година да дођу у ситуацију да реже отворено једни на друге, не знам, али није толико ни битно. Технологија и техника ратовања су се промениле и све више ће да се мењају. Са једне стране то ствара прилику да се умањи огромна предност коју на папиру има НАТО, са друге стране отвара питања нових ирационалних страхова. Што су биле балистичке ракетле и подморнице у Првом хладном рату, постаће хакерски напади и крађе идентитета у Другом. Могуће да претерујем. Индикатор да ствар почиње је индолентност према Међународном праву и Уједињеним нацијама. Реторика коју су потегли и у Вашингтону и у Москви око тога чији је преседан "посебнији" прави од Међународног права смејурију. Чини да надгорњавање Путина и Обаме изгледа као многа надгорњавања која смо већ толико пута видели на овој неформалној интернет локацији. Сасвим сигурно да случај Крима и случај Косова и Метохије нису исти, да има одређених посебности и једног и другог случаја која наоружавају аргументима и једну и другу страну. Оно што је сигурно је да ни један ни други поступак два пола није у складу са међународним правом.
Међународно право (смех из публике) је ма колико сад изгледало смешно најбољи покушај за трајни мир. Грешка је свака расправа о Криму или КиМ и треба бити игнорисана. Србија поготово треба да инсистира на овоме. Пошто је тај договор о непромењљивости граница пропао хајде да пробамо следеће:
-Мировне конференције пре, а не после конфликата.
-Етничка разграничења и у ПМ.
То значи редефинисање граница по претходно договореним принципима. Водити дипломатску борбу око принципа, а не око ситних територија. Цела Африка има вештачке границе које су можда одсликавале односе међу колонијама, али не одсликавају ни приближно односе међу етничким групама. За мене лично је мултикултуралност и грађанско друштво највиша идеја, али треба увидети да мултикултуралности нема тамо где су људи натерани на њу. Има је тамо где је релативно мали број имиграната дошао трбухом за крухом и прилагодио се локалним условима. Или тамо где је економска потреба сарадња са другима. Свуда где постоје веће етничке групе у истој држави постоје и тензије. Ако дамо свакој етничкој групи парче земље на којем је доминантна по попису 2012 и загарантујемо да је никако не могу изгубити без своје сагласности, а дамо им слободу кретања по свим територијама у потрази за егзистенцијом имаће најбоље од оба света. Home sweet home и мултикултуралну пијацу. Мултикултурална друштва која се тако изјасне не морају да се разграничавају, благо њима. Временом можда дођемо и до тога да нам апсолутно није важно ко с ким где и како. Онда променимо опет цела правила.
С тим у вези, нама треба промена граница на Балкану. Промена која се доноси договором свих који у томе учествују. Грчка, Албанија, Македонија, Бугарска, Црна Гора, Србија, Мађарска, Хрватска, Босна, Румунија, Словачка. Албанија би се проширила, али би изгубила право да се поново шири, Македонија би се преполовила, Србија би добила скроз нови непрепознатљив облик, али вероватно би се у нето површини чак мало и проширила. Мађарска би се проширила, Хрватска би се проширила, Босна као Босна би настала у виду три неповезане територије (или нестала, зависи ко како гледа на ту ствар), Црна Гора би се смањила, Бугарска незнатно повећала. Једини начин да консензус успе је да сви добију више него што су имали пре. Да би то могло бити могуће потребно је променити парадигму и уместо територија гледати перспективу за развој. Земље без националистичких трзавица би могле несметано да се посвете економији и коначној изградњи грађанских друштава. Освајање територија насељавањем би изгубило сваки смисао. Следећа ревизија за 200 година такође консензусом. Ово би могао бити наш начин да кажемо како границе нису важне. У ЕУ су то решили другачије и свака има част. Ми на Балкану имамо још хиљаду година историје у процепу између два виђења света и то мало отежава ствари.
Сад, проблем са овим је што може бити сматрано истовремо и ретроградним решењем и напредно модерним у исто време. Ретроградно, јер уопште помиње националну припадност као тему, а напредно модерно јер ставља границе у други план у доба кад територија нема ни приближан значај као што је имала пре хиљаду година кад je и настао овај образац одређивања граница у складу са дужином ега у датом моменту и спремности на етничко чишћење. Онда је 90% економије била пољопривреда, данас је максимум 10%. Неко реко Сингапур? Данас територија има само симболички значај, а места имају локалну непоновљиву посебност која опет није у директној вези са државом него са духом самог места и својих становника.
Пошто у поменутом надгорњавању великих сила увек најебу они мањи који испадну довољно наивни да своје етничке "разлике" позајме као метар за мерење војне потенције. Не само да позајме свој интимни случај за расправу о правима и принципима него позајме и своје дупе за практичну демонстрацију аргумената. Кад би испројектовали овакав договор на цео свет (а оваквих случајева је зилион) остали би без полигона за расправу па би је можда водили опет на Месецу или овај пут Марсу.
Disclaimer: Мој пример ко би шта од балканских држава добио новом расподелом је заснован искључиво на мојим знањима о историји набројаних земаља, а направљен је на прву лопту, без икакве анализе, само за потребе илустрације идеје. То ни случајно не треба да буде разлог да се неко осети повређено.
Discalaimer 2: Волим да верујем да и о најнереалнијим предлозима вреди расправљати догод испуњавају један услов, а то је да буду теоретски могући.