"Је ли, Тасо, а зашто ми не радимо у петак", питају ме пре неколико дана моје колегинице и колеге у школској зборници, све професори, високообразовани Срби.
"Па зато што је то Дан примирја који слави цела Европа, па ето и ми."
"Каквог примирја?"
"Па у рату. На тај дан је потписано примирје и коначно заустављен покољ у којем је страдало 20 милиона људи."
"У ком рату?"
"Па у Великом рату. Првом светском рату," кажем им ја.
"Е, свашта! Па где баш сада пред тромесечје када треба да оцењујем ђаке!"
Добро је, мислим се ја, што колега историчар тренутно није присутан у зборници. Таман би колабРирао као и сваки колабРирациониста да је чуо овај разговор.
Један прадеда оставио кости негде у Галицији у униформи Кунд К монархије. ("Господо, једну пијану чашу Банату!" )
Њгова жена умрла од шпанскке грознице 1918. Баба као најстарија од осам година и преосталих седам сирочића иза њих распршени по читавој фамилији по Војводини и Београду.
Други прадеда комитовао шест година. Жена му за то време умрла. Остали деда и његов брат, сирочићи од по шест и четири године.
С друге стране, прадеда и деда и дедина сестра провели Велики рат у концентрационим логорима у Мађарској и Бугарској куда су депортовани из Београда.
Дедин брат прешао Албанију, остао без прстију на оба стопала, ампутирали му због промрзлина.
Породица, фамилија, рођаци даљи и ближи, кумови и пријатељи,...
Бабин рођени брат се сликао после Великог рата у цивилном оделу, са штапом, пругастим сакоом и белим панталонама и жирадо шеширом у рукама. Седи господствено, правих леђа и гледа у апарат. На полеђини слике пише:
"Јоца Стеванов, српски четник бивши, вала ће дати бог опет"
Сваки трећи становник оне Србије од пре 1914. није дочекао крај рата. Сваки трећи... Данас би то, дакле, било два милиона мојих суграђана.
Пробао сам да бројим сваког трећег овде на овом Блогу Б92 почевши од себе.
Много мени данас драгих људи би ушло у ту цифру.
Много драгих људи...