Београд, 24. март 2018. године
На данашњи дан...
1401. - U pohodu kroz Aziju i Sredozemlje tatarski vojskovođa Tamerlan osvojio Damask.
1603. - Kralj James I postao je prvi britanski monarh koji je istovremeno vladao u Škotskoj, Engleskoj i Irskoj.
1869. - Vojske poslednjeg maorskog vođe Titokovarua su se predale vladi Novog Zelanda, čime je okončan njegov ustanak.
1945. - Hrvatski biskupi objavili pastirsko pismo u kojem su osudili partizanske zločine nad nevinim katoličkim svećenicima i vjernicima.
1976. - Prljavi rat: argentinska predsjednica Isabel Perón je oteta i svrgnuta u državnom udaru.
1999. - Snage NATO počele vazdušne udare na Jugoslaviju.
2016. - Radovan Karadžić je pred Haškim tribunalom osuđen na kaznu od 40 godina zatvora.
Није то, бре, неки српски амбасадор па да га псује ко стигне, него амерички амбасадор, бре!
Данас сам ишао неким послом (нисам шетао к' о неки беспослени, него послом!) у једну основну школу у једном београдском некада када је грађено приградском, а сада већ скоро у потпуности градском насељу.
Да, али замало градском... Јбг, не зависи то од територије, али да не улазим у ту причу сада.
Гледам ону школу у којој сам то био данас. Прелепа. Иако сада стара већ 30 година, још увек у прилично добром стању, чак изгледа и прилично модерно споља. Има дивну велику салу за физичко и све остале ствари тако неопходне у процесу образовања.
И насеље лепо, бре! Баш прављено по мери човека. (Није Нови Београд!) Зграде немају више од 4-5 спратова, грађене на великој удаљености једна од друге са широким лепим стазама за шетање и великим зеленим површинама. Небо у свој својој ширини изнад... Баш сам био пао у севдах к'о шљива у говно.
Баш лепо.
Станове у том насељу грађеном половином осамдесетих тада су углавном били заузели официри ондашње ЈНА са својим породицама.
Па упоређујем слику тог насеља са мојом школом и са насељем у којем се налази моја школа, такође у београдском предграђу, грађеном у исто време када и оно предивно насеље о којем вам причам.
Једино што насеље у којем је моја школа није грађено за тадашње официре ЈНА него за раднике једног од некада индустријских гиганата на ободима Београда који је тапнут ко зна коме у овој транзицији, да је тако назовемо културно и фино.
Моја школа нема салу за физичко. Заправо, остала је недовршена још од ономад, од половине осамдесетих. Много тога нам недостаје да бисмо се макар по квалитету опремљености за мрвицу приближили оној школи у којој сам данас био. Зграде за раднике су, такође, много лошијег квалитета градње, у прилично нехуманом окружењу.
И размишљам онда, мајку му, ти официри некадашње ЈНА стварно били у тој Титославији третирани као да су аристократија. Као да су плаве крви, јбт! Становали у бољим становима у Бгд. него радници, живели у хуманијем окружењу, деца им ишла у супермодерну школу за оно време...
Па се из оног времена вратим опет у ово данашње, наше доба, и видим да деца и унуци тих некадашњих официра ЈНА и осталих службеника државних институција те некадашње нам државе Титославије и данас уживају извесне привилегије у овом друштву и, махом, живе углавном много боље него остали у Србији.
С тим што су се сада у овом вишестраначју малкице пресвукли у неке страначке боје, разрадили приватне бизнисе као покретачи разноразних НВО за „отворено, цивилно друштво у Србији" или као посленици медија и опет државних институција и слично, али исто им је онако лепо к'о и њиховим ћаћама и декама што је било лепо у овом Београду ономад, половином осамдесетих.
Па онда закључим да нама у Србији и јесте данас тако како нам је јер у овој земљи се већ деценијама не фаворизују људи по способностима него по оном класичном непотизму, али исто тако, и можда још и више, по некаквом специфичном идеолошком, партијском, непотизму.
Све, бре, некако стално исто. Само ЊЕГА нема.
Једина разлика од оног времена њихових очева у лепим хуманим насељима по мери човека са хипермодерним школама које су они похађали и овог данашњег нашег времена је у томе што у оним такође поменутим радничким насељима више не живе радници са својом децом, него претежно незапослени без породице и деце.
Јбг...
Мораћу да о свему овоме попричам са колегама и децом (које је из године у годину све мање) у мојој школи у понедељак. Онако необавезно, уз кафицу и сокић, ван часова...