- стварност је за оне који нису довољно снажни да поднесу снове ( S.Frojd )
године ,те породично окоље, дају ми предност да данас могу да живим по својим жељама (како би оно стари латини казали otium cum dignitate ) обзиром да сам своје бављење у претходном времену схватао као нешто вештачко а не као прави живот.укратко, проживех га у дезилузији.
- дани се сажму у доколици а ништа не сноси обавезу да буде поменуто, а ни запамћено, али онда , питам се, чему све то. сећам се ,читао сам у очевом паралелном дневнику (резимеу оног који је бележио више од пола века) а који је водио пар година пред смрт ,ничим прозван ,него ето тако дошло му било, да се већ старац помало замагљених присета ,наново присећа одрастања и школовања у Сремским Карловцима где се породично из Новог Сада преселише током првог великог рата, те потом класичне гимназије у Новом Саду ,а онда и студија медицине у Бечу , и све то спаковано у прве три деценије века осталог за нама, али текстом некако без континуитета ,стицао сам утисак као да је након исписа тргао поједине додуше ненумерисане странице са прорачунатом намером да до потомака му нестигне неки блам у листању себе jer био је човек који је много читао а мало говорио те сходно томе се и овом предсмртном свом дневнику штурим реченицама освртао. посебно ми је оку запао онај део o помену повеће виле са баштом у Будимском кварту Rozsadomba где се током другог светског сукоба (неспреман да се као лекар, аполитичан и невољан на активизам, прикључи фрушкогорским партизанима на инсистирање ујака ми склоног изазовима те врсте) код колеге са студија ,на позив, из окупираног Újvidék-а склонио и тамо у приватној клиници истог радио .име католичке калуђерице-сестре медицинске која му је асистирала у ординацији (да ли само то) које предусетљивост помиње успут указујући да је од ње добио урамљени Vilerov гоблен - две коњске главе (који ево и данас краси зид наше библиотеке) на чијој полеђини стоји очевим рукописом опаска ...lehetséges , ki tudja, Eniko, остао је више на croquis сличeћи голицајуци ми настраност умишљаја.
оца сам по трајању живота му ево надживео. и сам бележим свој дневник од 2 десете ми преко пола века .одскора водим и паралелни дневник ,sic, скраћену верзију правог некако спонтано се десило када сам плутајући Мртвим морем пре пар година могуће под импресијом окружења Holy Land-а у једном моменту доживео визију у којој ми се приказа ентеријер кућне нам библиотеке и магловито уочљив горе поменути гоблен пропраћено тихим али препознатљивим баритоном мога оца (тада покојног 39 г)....унутар рама крије се изненађење. шок и само што не потонух у ту непотопљиву воду.
знам ,забавно је читати мемоар животни у којем је пробрано оно што и данас изазива додатна сећања што уједно значи да треба бити прилично измештан из актуелног света да се за онај од јуче интересујеш. умем ја то блоговима да дочарам читаоцу присетима када сам оно одлазио у ноћне ескападе у туђе станове са туђим женамана ,не тако давно, на једном острву, које је било поприште моје судбине некаваљерски помињући
подоста дистингвираних госпођa које су измењивале сијасет мушких партнера пружајући тако и мени прилику, не због мојих неких посебности, него што су се веселиле тој врсти свог тајног живота.човеку се каткад учини како је немогуће да се све бивше одиграло како јесте, него нам се касније само чини да је тога било. будућност пак не само да је несазнатљива, него у темељну грешку упада онај ко хоће да је открива обзиром да је најважније њезино својство то да је, упакована велом тајне ,недокучива.
наравно нисам воље смогао ,до данас, да поруку визије реализујем без обзира што пренебрег исчека (оно стрпен-спашен) уме да у бљеску разреши недорек који ме понекад неодређено мучи; да ми открије поимање нечега које сам тек наслућивао ону указу избегнуту страну очевог живота убележеног можда на оним истргнутим страницама дневника што поменух, но да ли је то још само оно што у преосталом трајању свом исчекујем.или је могуће бојазан да чачкајући по визији не дебалансирам своју психолошку диспозицију.
требал' ми то.