gost autor: tasa
Јуче баш видех у једним нашим домаћим онлајн новинама испод једног текста, тамо где обично буду писани коментари, само низ од једно 5-6 различитих емотикона, смајлија, са текстуалним објашњењем испод сваког од њих типа: „свиђа ми се“, „смешно“, „не свиђа ми се“, „фуј“,... Дакле, кликнеш једном и рекао си шта мислиш о ономе шта си прочитао. Ако је тај клик људска мисао. Брзо си одговорио, послао своју реакцију, на оно што си прочитао. У томе је суштина, у брзој реакцији.
„Хоћу сад и хоћу све!“
Често око себе, на улици и у свом, како се то каже, радном окружењу, затим у медијима (визуелним) видим људе са чврсто стиснутим мишићима вилице, грч на лицу, грч тела, као да подносе некакав тежак напор док ходају или разговарају са неким, а све у страху да неће довољно брзо одговорити на захтеве свакодневног живота који се постављају пред њих.
А при томе говори се много, у бујицама речи, али брзо. Као да смо у страху да ако не говоримо довољно брзо, други људи неће хтети да нас слушају. Толико је тај чин усмене комуникације постао убрзан да и у школи све чешће имам ученике који немају никакву говорну ману, али зато говоре толико брзо да их сви ми око њих и не разумемо уопште шта су рекли. Па онда тај њихов говор изгледа више као неко мумлање него људски говор. Муку мучим да бих их мало успорио и довео до нивоа говора који ће бити разумљив њиховој околини.
А ту појаву све чешће примећујем и код одраслих људи.
При томе, све време имам утисак да су и сами говорници потпуно свесни да их њихови слушаоци неће слушати и неће уопште ни у једном тренутку размислити о ономе шта су чули, већ ће сачекати прву паузу, хватање ваздуха за наставак говора (много чешће ће прекинути саговорника, а да он није ни завршио реченицу) и почети онда да говоре оно што они имају на уму, а што често нема никакве везе са оним што је њихов саговорник пре тога рекао.
Шта ту би са оном народном мудрошћу „Стрпљен спасен“?
Изгледа да је инстант култура и цивилизација постала превише захтевна за ове наше људске могућности овакве какве су и отуд онда вероватно онолико стиснутих мишића вилица и људских тела у грчу док ходају улицом што, богами, говори о баш великој нервној напетости. Као да је сваки секунд живота одлучујући, као да смо сви постали некакви контрол фрикс, па верујемо да ћемо без наше инстант реакције на све што видимо, чујемо, доживимо, прочитамо изгубити контролу над сопственим животима. (А тек то убеђење код људи да искључиво сами одлучују о сопственој судбини јесте за посебну причу. Не знам ко их је само убедио у то...)
Изгледа да инстант култура тражи инстант решења, инстант одговоре на сва питања и инстант реакције у комуникацији, уживо или преко посредника, тражи инстант задовољење потреба, нагона, емоција,... Брзина и квантитет су нам заменили квалитет и тако нас тренутно заварали.
А када се у тој јурњави живи?
Шта је са оним необавезним разговором у којем саговорници имају времена да прво размисле о ономе шта су чули, прочитали, видели,... па да тек онда прво осмисле и тек после тога кажу о чему то мисле или шта осећају поводом неког питања?
Где су нестала она тиха недељна поподневна успореног живота после ручка у неком зеленом дворишту са разговорима о свему и свачему уз чашу неког доброг вина?
Где је оно неопходно свакодневно време за некакву смислену интеракцију са људима јер ипак смо сви ми људи друштвена бића?
Чиме смо то заменили?
Где смо затурили то време, или боље речено, на шта га трошимо ако га већ не посвећујемо себи и себи блиским људима?
Зашто пристајемо на тако нешто?
Зашто тако олако пристајемо да будемо само безоблична гомила Хесеових Харија и Камијевих Мерсоа у својим усамљеничким капсулама, недодирљиви за друге људе, али исто тако и без могућности да ми из те своје изолационе куполе додирнемо те друге људе?
На шта нам се то онда своди живот? Да ли ћемо „са оним последњим трагом светлости у очима“ моћи сами себи да кажемо да смо уопште и живели?
Да ли је могуће да смо себе по том питању довели до тога да ми будемо слуге цивилизације и културе у којој живимо уместо да она нама буде од користи?