Zena u srpskom filmu, zena u srpskom drustvu

angie01

https://twitter.com/i/status/1748061310300967353

moli vas poslusajte, song je glavni deo bloga.

angie01

pa nije samo crni talas, u celoj nasoj kinematografiji su zene objekti, seksualni objekti, uvek mora da se vidi gola sisa, dupe, mora da je seksualno zlostavljana ili fizicki napastvovana na bilo koji nacin,...postojo price, gde reditelji sa glumicama izivljavaju svoje frustracije, govooreci da je to samo umetnost, ma sta nepotrebno zahtevali u nekoj sceni.

zato sto najbolje oslikava odnos prema zeni, slika, koja govori hiljadu reci.

jesam, ali ideja nema veze sa filmom, koji je sniman po Sadovoj Sodomi, nego je sama fotka odgovarala onome sto sam htela da kazem.

druga opcija je bila, Tanja Boskovic, gola u Okupaciji u 26 slika,

film je snimljen u YU, a ceo region se ne razlikuje bas previse,...Tanja jeste srpska glumica.

gvozden1

druga opcija je bila, Tanja Boskovic, gola u Okupaciji u 26 slika,

A ona bi ilustrovana naslov?
To je srpski film, režirao ga Srbin?

nisam izdvojila

Recimo Pikasu, čuvena slika kurvi.
Ili pazi ovaj crtež

angie01

Zivot je lep, nema bas neki izbor na netu,...ako imas neki prdlog,...jer mi je ova savrsena?

pa nije samo crni talas, u celoj nasoj kinematografiji su zene objekti, seksualni objekti, uvek mora da se vidi gola sisa, dupe, mora da je seksualno zlostavljana ili fizicki napastvovana na bilo koji nacin,...postojo price, gde reditelji sa glumicama izivljavaju svoje frustracije, govooreci da je to samo umetnost, ma sta nepotrebno zahtevali u nekoj sceni.

mislim da i neke devojke svrcakju gole na toj proslavi, koliko se secam, sve je to moglo i umerenije, a da se kaze sta se htelo

docsumann

Recimo Pikasu, čuvena slika kurvi.
Ili pazi ovaj crtež

rekao bih da ti baš dobro ne pojmavaš značenje mizogenog u umjetnosti.

cak postoji kategorija vecernji akt, koji je pored studije akta, verne konstrukcije ljudskog tela

gvozden1

docsumann

Recimo Pikasu, čuvena slika kurvi.
Ili pazi ovaj crtež

rekao bih da ti baš dobro ne pojmavaš značenje mizogenog u umjetnosti.

Ja verujem da pojmavam, ali feministkinje sve pojmavaju pod mizoginiju, i Tanju Bošković u Okupaciji, i Pikasove slike i crteže, i ceo muški rod, koga smatraju za neprijatelja.

A ovaj blog za temu ima baš to, naravno sve se to ograničava na srpstvo, i srpstvo se boji u te boje, mizogine.

Takva nam tradicija i kultura, kažu.

Doduše, vidimo čime se dokazuje, muškarcima i Hrvatima.

moja primjedba je bila usmjerena na to da crtež koji si okačio nije mizogen

uh, bas si nasao primer Pikasa, koji je bio zesci mentol sto se zena tice, ono ozbiljan sajko i maltretator,.

umjetnost antičke grčke je puna prikaza golišavih muškaracam, pa niko tu kulturu ne smatra mizandričnom

Ni ja ga ne smatram mizoginim, al pitaj domaćicu bloga, šta ona misli o Pikasu.

gde si sad nasao Hrvate

sta ogranicava na srpstvo?...ko je srpstvo pomenuo?

Okupacija je snimana u Jugoslaviji, a

maksa83

umjetnost antičke grčke je puna prikaza golišavih muškaracam, pa niko tu kulturu ne smatra mizandričnom

Atina, 5. vek PNE.

gvozden1

gde si sad nasao Hrvate

Lordan Zafranović je Hrvat bog te jebo glupi!

Три дубровачка портрета

Онда када су моји преци пријатељевали са госпарима дубровачким

Кадгод сам кроз Врата од Пила ушао у Град и пошао Страдуном до предворја Кнежевог двора које ме својим витким стубовима распричаних капитола одводе у негдашње славно доба, застанем пред заносном готско – ренесансном фасадом палате Спонза, свратим на Гундулићеву пољану да купим слатко воће од старих Конављанки у живописној одећи какву носише њихове мајке и мајке старе, како се у Дубровнику и околини говорило, сретах сени негдашњих госпара дубровачких. Кад кад бих с неким од њих започињао разговоре угодне да их завршимо на Порпорели у освит, док са црвеног стуба жмирка бело светло у модру тмину још поспаног мора а над Градом се уздижу силуете неосвојивих тврђава, Минчета, Ревелин и горди Ловријенац на врху усамљене хриди. Беху ти госпари постојани у свему, господствени, складних мисли и понашања. Књижевници, сликари, свештеници, правници, новинари, политичари. Срби родољубиви, католици који су светог Саву доживљавали као свог, волели га и називали великим и славним.

Данас скоро заборављени. Медо Пуцић, Матија Бан, Валтезар Богишић, Луко Зоре, Петар Будмани, Милан Решетар, Антун Фабрис, дум Иван Станојевић, жупник који је довикивао народу у Дубровнику: ''Србин си по роду и обичајима; у Српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи, да будеш Србин!''... За Руђера Бошковића и Ивана Џива Гундулића, ваљда су сви чули.

Свак близак и драг. Али срцу и души најближи су Марко Мурат,ИвоВојновић и брат његов Лујо. Због њихових дела, али и пријатељства које их је везивало за моје претке. Зато ова прича има и емотивну ноту.

Лујо Војновић (1864 – 1951), Дубровчанин рођен у Сплиту. Високог чела, усредсређеног погледа, бркова крајева повијених нагоре, правог, господственог држања. Веома је држао до својих корена. Према породичном предању Војновићи су изданци старе племићке породице, из времена Немањића. Његов предак је био Војислав, чија је територија обухватала данашњу западну Србију и Херцеговину. Крајем XVII века Војновићи из Херцеговине долазе у Херцег Нови, а Млетачка република, потом и Хабзбуршка монархија, потврђују им право да носе титулу ужичких кнезова и користе средњовековни грб.

Војновићи су се током осамнаестог и деветнаестог века женили углавном Италијанкама, сем Лујовог и Ивовог деде Јована чија је жена била Катарина, рођена Гојковић, по мајци из знамените породице Стратимировић. Њихов отац Константин је са братом Ђорђем одрастао у Дубровнику код баке по оцу, која их је превела у католичку веру. Био је адвокат у Сплиту, универзитетски професор у Загребу и посланик Далматинског сабора. Оженио се Маријом Сељари чији се отац из Италије преселио у Дубровник. Са њом је поред Ива и Луја имао три ћерке.

Лујо је докторирао права у Грацу и запослио се у Трсту као адвокат. Почетак који не наговештава ништа узбудљиво и велико. Али он је човек од науке и пера, изузетан историчар, превасходно Дубровника.Његова дела Дубровник и Османско царство(Београд 1898.), Пад Дубровника (Загреб 1908), Histoire de Dalmatie (Paris 1934), Вођа кроз Дубровник и остала мјеста, спадају у значајно историјско штиво. Због Историје Далмације (написане и објављене на француском) оштро је нападан од стране, како сам каже ''ултра шовенског праваштва, највише у сплитским листовима ''Јадрански дневник'' и ''Наше доба''. Он је сплитским листовима увек на нишану, чак га је ''Сплитско јединство'' 1910. године позивало да се врати хрватским коренима. У свом одговору је између осталог написао да му ''у жилама струји српска крв, она што је струјала у жилама Војислава Војновића, великога дворјанина Цара Уроша V...''

Осим историјских, он пише и књижевне радове: Књижевни часови (десет сабраних текстова) и Дубровачке елегије у којим ламентира над слободом Дубровника изгубљеној доласком Наполеонове војске.

Немирни и борбени дух га 1896. године води у Црну Гору где постаје секретар кнеза Николе, потом министар правде и дипломата. Доласком Карађорђевића на престо Србије одлази у Београд за учитеља и васпитача краљевића Александра. У периоду од 1907. до 1911. у Бугарској је управник библиотеке краља Фердинанда. Из Софије поново иде на Цетиње. Постављен је за шефа кабинета краља Николе. На Конференцији Мира у Лондону 1913. године заступа Црну Гору.

Почетком Првог светског рата ставља се на располагање Србији, а по његовом завршетку у дипломатској је служби нове државе.

Своје пријатељство са Миленком Веснићем, мојим прадеда стрицем, Лујо Војновић отпочиње у Риму 1901. године. Први заступа интересе Црне Горе у Ватикану, други је опуномоћени посланик (амабасадор) краљевине Србије у Италији. У то време диже се бура око Светојеронимског завода у Риму. Још од XIII века назива се Словенски, затим Илирски, да најзад постане Collegium Hieronymianum pro Croatia gente. Како су право на завод имали и Срби католици из Барске надбискупије, Црна Гора је уложила протест због давања заводу хрватског имена. Црногорска делегација под вођством Луја Војновића водила је дуге и тешке преговоре са кардиналом Рамполом. Папина була се, наравно, није могла укинути, али је потписан споразум по ком се укида хрватска титула заводу. Веснић, иако се Србија није директно укључила у дипломатску борбу, помно је пратио сву ову заврзламу и од Војновића добија важне информације о току преговора јер је његова земља имала интерес да барски надбискуп има титулу Prima Serbiae.

Пошто је годину дана у Београду био гувернер принца Александра и учествовао у оснивању Удружења књижевника Србије, Лујо Војновић одлази у Бугарску. Из Варне он 1. јуна 1906. пише Миленку Веснићу једно веома интересантно писмо. У њему говори о неусклађеним односима краља Петра са својим синовима, поготово са млађим. Жали се и да је у Београду био окружен пакосницима, завидљивцима и противницима.

Конте Лујо био је човек префињен, свикао на складност породичних односа, тако да му је тешко падало оно шта је видео на двору у Београду. Замерао је и краљу и принцу на слабости и ограничености, посебно окривљујући суверена за синовљево понашање. Биле су то речи једног разочараног, али добронамерног родољуба. Јадао се пријатељу како би олакшао душу, али исказивао и наду да ће Веснић, који се привремено напустивши место посланика у Паризу вратио у Београд и постао министар правде, моћи као краљев човек од поверења да му предочи негативне последице односа са сином.
Веснић, сем тог периода када је министар у Пашићевој влади, све време је поланик у Паризу. Зато Лујо, који град светлости воли и често посећује, тамо наставља да са Миленком пријатељује али и службено сарађује. Њих двојица 1913. године заједно путују преко Ламанша на Мировну конференцију. Кад је приморан да 1917. напусти Рим, Лујо долази у француску престоницу и ту од свог пријатеља тражи помоћ не би ли са свог имена скинуо љагу.

А све је почело још 1914. године када Војиновић по Пашићевом налогу ради на везама између италијанског и српског, односно југословенског јавног мнења. Пише о националним аспирацијама и правима јужнословенских народа. То се, разумљиво, није допало италијанској ириденти, али и осталим круговима у Италији, па је уследило протеривање његове мајке, сестре и деце, док су њега оптужили за везе са аустро-угарским конзулатом и Цириху.

Узалуд је српски посланик у Риму Ристић уверавао италијанске власти, па и француског посланика Берара, да Војновић није крив. Писао је и Веснићу тражећи да разувери Французе и надао се да ће овај успети преко Пашића да италијанској влади разјасни целу ствар. Веснић се заложио, али је успео једино да прогнаној грофици издејствује материјалну помоћ.

У време Мировне конференције у Версају где је Веснић заједно са Пашићем и Трумбићем предводио делегацију новостворене државе СХС, Војновић је један од делегата. Преговори су били веома тешки и исцрпљујући, Миленково здравље је веома нарушено, тако да двојица пријатеља немају много прилика да седну и поразговарају уз чашицу коњака и притом се сете Лујовог брата Ива и заједничког пријатеља Марка Мурата.

Лујо своје последње године проводи у Загребу. Окупација, усташки терор, разочарање. Без прихода, на ивици глади, он преживљава тако што продаје вредне породичне ствари и слике свог пријатеља Марка Мурата. По ослобођењу, заборављен и неприлагођен отуђује део породичне архиве и добар део библиотеке.

Иво Војновић (1857-1929), по образовању правник, по души песник Дубровника. У срцу му је било позориште. У граду под Срђем проводи детињство и најбоље године живота. Извесно време ради у Загребу, путује у Италију, у Беч, Праг... А кад стигне у српску престоницу преплављују га силовита осећања. По повратку у Загреб он своје одушевљење исказује дописнику ''Ријечког новог листа''.

''Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије... дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигдје другдје био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, - а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала је самном по Калемегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све...''

Био је 24. август 1913. године. Српска војска на челу са регентом Александром улази у Београд. У трену је окупљени народ занемео. Само из масе један усклик: ''Живјели јунаци наши!'' Један човек се пропиње на врхове својих ципела и маше сламнатим шеширом. То конте Иво Војновић, усхићен поздравља ратнике што после вековног ропства ослободише Косово, Метохију, Скопље, Куманово, Охрид...

Три месеца пре тога на сцени Народног позоришта у Београду изведена је први пут Војновићева драма Васкрсење Лазарево инспирисана јуначком смрћу комите Лазара Кујунџића 1905. у Великој Хочи. Насловну улогу играо је легендарни Добрица Милутиновић.

Радослав, син Миленка Веснића, потоњи глумац и редитељ највећих наших позоришта, писац, новинар и професор, живо се сећао својих сусрета са Ивом Војновићем. Претходно је ко зна колико пута слушао како мајка и отац у свом дому у Београду разговарају са Марком Муратом о знаменитом књижевнику. Када је млади Веснић заиграо у ђачком позоришту ''Нада'', Мурат му је донео збирку Војновићевих песама и Дубровачку трилогију. Занесен стиховима и узбудљивом причом о пропасти Дубровника и његове властеле, замишљао је песника као стаситог косовског јунака, какви су ликови из његове Смрти мајке Југовића. Први њихов сусрет збио се почетком марта 1912. године. Пред њим се уместо измаштаног горостаса нашао човек готово мајушан, са префињеним и необичним покретима и лицем на којем су изнад истакнутих јагодица зрачиле сјајне очи.
Чувена Мага Магазиновић, новинарка, плесачица и теоретичарка плеса, спремила је приредбу на којој је Иво Војновић сугестивно и са изванредном дикцијом читао други чин трагедије Смрт мајке Југовића. Млади Радослав је играо поморског капетана Луја Ласића у Сутону (други део Дубровачке трилогије) уз чувену глумицу Милку Гргурову и своју учитељицу Магу, док су стару дубровачку властелу играли сликар Марко Мурат и Бора Продановић, син песника и политичара Јаше Продановића. У гардеробу су после представе ушли Иво Војновић, тада драматург Хрватског народног казалишта и директор драме Јосип Бах. Позвали су Радослава у Загреб са жељом да ''тамо чују вашу дикцију, да виде ваш темперамент...''

Та посета се остварила априла 1919. године. Радослав Веснић стиже у Загреб у униформи српског официра, да у Хрватском народном казалишту игра Дамјана у Смрти мајке Југовића. У управниковој ложи седео је конте Иво, готово полуслеп од последица боравка у шибенском затвору где је до 1915. године био затворен као југословенски родољуб. Уз њега је и млади писац Иво Андрић, и сам почетком рата сужањ у истој тамници. На крају чина, после бурних аплауза, на сцену је изашао глумац Дубравко Дујшин и Веснићу предао сребрни ловоров венац, дар Ива Војновића. Песник, који је вазда с поносом истицао да потиче од Војислава Војновића, великаша цара Душана, за ову је прилику изашао из болнице. Усхићен, казује: ''Морао сам да видим једног барјактара са Солуна, како изговара Дамјанове пророчанске ријечи о нашем васкрсу.''

Иво Војновић, ког су називали и песником Дубровника, написао је још неколико позоришних драма, али најбоља од свих је Дубровачка трилогија. У њој је маестрално опевао трагичну судбину Града и његове властеле приликом доласка Наполеонове војске у Далмацију.

''Па ако ова тисућгодишња земља слободе ваља да пропадне, а ми хомо! ... Галеби и облаци ће нас питати – Ко сте? Кога иштете?... а једра ће одговорит: Дубровник плови!... Дубровник опет иште пусту хрид да сакрије Слободу.''

Умро је тешко болестан у једном београдском санаторијуму у Крунској улици, заборављен од многих и исмеван од Крлеже због књижевних фантазнмагорија, прича о породичном пореклу и церемонијалног господства.

Марко Мурат (1864-1944), сликар песничке душе, родио се у засеоку Дубрава Шипанске Луке. Од Дубровника до Шипана, једног од тринаест чаробних острваца Елафитског архипелага, тек је дванаест наутичких миља. Урош Предић, драги пријатељ Марков, поље шипанско је назвао земаљским рајем. И заиста,ово невелико острво читаво је од плавети мора и неба, сивкастозелених маслињака, прошараних старим боровима и тамнозеленим чемпресима, мирисно од кадуље, рузмарина, мирте, смиља, мајчине душице, ловора... По бреговима његовим су лугови агрума, смокава и рогача. А доле, уз обалу, нанизани летњиковци дубровачке властеле сведоче о славној прошлости.

Преци Маркови од давнина су на Шипану, много пре него што су подигли кућу на којој је уклесана 1555. година, а они се презиваху Муратовићи и Муратови. Били су Срби католици, као до скоро и сви остали Шипљани, када их је по попису из 1991. године од петсто острвљана остало само двоје.

Чукундеда Паво беше поморац ожењен Италијанком Маријом Каселини из Ливорна. Од својих старих Марко је чуо да је ''српски погрешно говорила, нарочито што се тиче акцента''. Деда Андрија обрађивао је земљу и рибарио. Отац Паво је био обућар и рибар, а држао је и бутигу (продавницу) у Луци. Мајка Кате коју је неизмерно волео, потицала је из Корита, са острва Мљета. Њен отац Марко Палунко бавио се пољопривредом, али је често и пловио. Причало се да је у маленој барци стигао до Смирне и вратио се, све једрећи. Родоначелник породице звао се Пало Палунко – Николић и био је од угледног рода (имали су и свој породични грб). Његови синови Никола и Иван дуго су боравили у Београду где су се успешно бавили трговином све док се 1580. године нису вратили у Дубровник.

Марко је попут старијег брата Анда и сестара крштен у парохијској цркви Св. Стјепана у Луци која потиче из времена зетског господара Стјепана Војислава (XI век). Учитељ његов, дум Антун Казали, свештеник и песник дубровачки, беше на Маркову срећу, веома образован. Познавао је европску књижевност и преводио Шекспира, Бајрона и Шилера. Немирног, истраживачког духа и ведре природе знао је са Матијом Баном у кући славног поморца Рада и Балда Бурића у Дубровнику, са домаћинима и девојкама заиграти поскочицу. И тај католички капелан нарочито је захтевао од ђака да добро науче ћирилицу (чак су је више читали од латинице) и васпитавао их у југословенском духу.

Марко је радо читао књиге из богате очеве библиотеке. Најрадије Качићеве Разговоре угодне и српске Косовске пјесме. Научио је доста и од ујака Вица Палунка, жупника и потоњег помоћног бискупа, вредног сакупљача народног песничког блага. Тим непроцењивим послом бавио се касније и Марков брат Андро, такође жупник, аутор песмарице Народне пјесме из Луке на Шипану. Обојица су много тога чули од Маркове мајке Кате која је често те песме певала и говорила.

Касније, када је отишао у Дубровник на семинаријум, сваки његов наставник италијански језуита учио је српски, и ''сваком приликом пред нама похвалама уздизао језик и народ наш...''

Свој први долазак у Дубровник млади Марко је доживео као величанствено чудо. ''Побожни улазимо у Град, као у цркву. У свети Јерусалим Дубровачког пука и народа словинског.'' О том народу он пише: ''...потлачени, мучени и огољени овај сељак сачувао је под оним избразданим челом и у оном намученом срцу, душу старих славних предака, вјеру у Бога праведнога, вјеру у покајање гријехова, у освећено Косово''.
Марко између 1883. и 1886. похађа богословију у Задру и учи основе сликарства код фрањевца Јосипа Росија. Потом одлази у Минхен на студије сликарства. Ту упознаје студента права Миленка Веснића, рођеног у Дунишићима код Сјенице. Њих двојица постају не само нераздвојни пријатељи, већ и побратими. Пошто су сиромашни, помаже им добротвор српске омладине Велимир Теодоровић, ванбрачни син кнеза Михаила Обреновића.
По завршетку студија враћа се у Дубровник. На позив свог побратима Миленка, који постаје министар просвете и црквених дела у влади Саве Грујића, 1894. године долази у Београд где бива постављен за наставника цртања у Првој мушкој гимназији. Тада слика свој први Веснићев портрет и приређује своју прву самосталну сликарску изложбу. Лета проводи на мору сликајући да би се с јесени вратио у српску престоницу да у њој настави са сликањем. Често путује у Беч, Париз и нарочито у Рим. У вечном граду борави неколико месеци током 1901. и 1902. године на Веснићев позив, који је тамо био посланик (амбасадор) Краљевине Србије.Тада слика други побратимов портрет на ком је написао: ''Дунишићанину Шипљенин''.

Претходно је као већ цењени сликар урадио монументално уље на платну ''Долазак цара Душана у Дубровник'', на којем је у Душановој и свити дубровачког кнеза насликао низ портрета својих пријатеља, међу њима Миленка Веснића, дум Ивана Стојановића, Франа Гундулића и свој. Слика је на Светској изложби у Паризу 1900. године добила бронзану медаљу. Године 1904. са групом познатих српских сликара оснива уметничку групу ЛАДА. На великој изложби одржаној 1911. године у Риму излаже неке од својих најбољих радова: ''Дафнес и Хлое'', ''Портрет престолонаследника Александра'', ''Молитва'', ''Пролеће'' и ''Хлое''.

Први светски рат затиче Марка у Дубровнику. Аустроугарске власти га шаљу у злогласни логор Нижиред. Већина затвореника су Срби. Међу њима и велики број жена и деце. Утамничени су и многи интелектуалци. Глумци из Србије, али и Загреба (Срби), професори, свештеници, новинари, књижевници (Сима Пандуровић)...

Из логора га избавља Миленко Веснић посредством својих диполоматских веза у Ватикану, тако да до краја рата живи у Луци Шипанској.

Од 1919. до 1932. године неуморно и с пуно љубави брине о заштити градитељског наслеђа Дубровника као конзерватор старина и управник ''Надлештва за умјетност и споменике''. Захваљујући резултатима његовог рада 1979. године одлуком УНЕСКО-а Дубровник је проглашен баштином читавог човечанства.

Иако средином тридесетих година често побољева, он слика са пуно енергије и страсти. Поглед на Луку, портрет дум Паска Антуна Казалија (по сећању), сјани портрети брата, дум Андра, два аутопортрета од којих је онај из 1935. године нарочито упечатљив. Већ потпуно оронулог, у марту 1940. године примају га у Српску краљевску академију. Доживљава још једну радост. Друштво пријатеља уметности ''Цвијета Зузорић'' позива га да у пролеће наредне 1941. године приреди своју ретроспективну изложбу у Београду. Обрадован што ће се, како је рекао, опет наћи '' међу милима и драгима у драгом и милом Београду за који је везано двадесет најбољих мојих година'', прихвата позив.

Али избија рат. У свом дому на Пилама, у драгом му Дубровнику, усамљени сликар преживљава тужне дане под окупацијом. Његова љубљена Ецика (супруга Естер – рођена Мартинец) брижно му ''дешава''. И она попут њега стрепи од усташа, па уништава вредну сликареву архиву и са њом, по свему судећи, други део аутобиографије Из мог живота. Срећом први је претекао и пронађен је скоро после шездесет година код Естерине фамилије у Војводини.

Једног тмурног јесењег послеподнева 1944. године стари сликар умире у Граду којем је толико добра дао. Данас су градски моћници одлучни да избришу сваки траг о госпару Марку. У Дубровнику нема улице са његовим именом, на кући у којој је живео нема спомен обележја, прећуткује се немерљив допринос који је он граду под Срђем дао на пољу уметности и заштите градских знаменитости. Зар само зато што је био Србин?

Један од ретких који се труди да Дубровнику не одузму његовог великана је Иван Виђен, хрватски историчар уметности. Имао сам задовољство да слушам како надахнуто и са неком посебном нежношћу прича о драгом госпару Марку и разговарам са њим приликом изложбе Муратових слика у Народном музеју у Београду 2014. године.

Повремено читам писма која је он из Дубровника писао мом прадеди Милутину у Краљево. И у сваком са сетом помиње свог побратима. Тако у оном од 18. априла 1936. године каже : ''Драги наш Миленко веровао је. То знам. Последњи пут кад сам са њим у Дубровнику говорио читао је св. Писмо. И о томе говорио као неки свети отац. Нарочито ми је истицао своју тврду веру у бесмртност душе.'' Ако Маркова душа види шовинизам данашњих дубровачких власти, има ли у њој мира? У мојој, кад год станем пред неко његово платно, попут''Пролеће'' (1894.), ''Дах дубровачког пролећа'' (1907.), ''Дубровник'' (1908.), ''Поглед на Луку'' (1935.), поготово ''Конављанку'' (1898.), лице ми помилује лахорење маестрала и огреје сјајни сунчев зрак, а у ноздрвама осетим мирисе кадуље, рузмарина, мирте... Благородни мир лепоте.

a gde si to video

Па нису сви католици на Балкану Хрвати побогу, брате!

pa nije to srpstvo, nego odredjena problematika vezana za odnos prema zenama,..sto i rekoh, nije nas ekskluzivitet.

gvozden1

Okupacija je snimana u Jugoslaviji, a

Pa što ne napisa jugoslovenski odnos prema ženama, žena u jugoslovenskom društvu?

newimprovedtadejus

gvozden1

Okupacija je snimana u Jugoslaviji, a

Pa što ne napisa jugoslovenski odnos prema ženama, žena u jugoslovenskom društvu?

realno, da je napisala jugoslovenskom ti bi se tek tu raspojasao sa svojom standardnom tiradom o titićima..
teško da bi ko preteko

gvozden1

Па нису сви католици на Балкану Хрвати побогу, брате!

Ne verujem da se ikad izjasnio kao Srbin.
Može da bude drugohrvatijanac, Jugosloven, komunista, ali Srbin..
teško.

- Govornik je imao uobičajeno dugačak i dosadan govor. Iz disanja publike se videlo da ga niko ne sluša. Iznenada je nastao metež. Grupa koju su uglavnom činile žene u crnom, sa crnim maramama, probila se kroz kordon i preko čistine potrčala prema spomeniku. Desetine hiljada, možda čak i sto hiljada ljudi, trčali su preko polja u histeričnom plaču. Ljudi su posrtali, saplitali se i padali. Čuo se užasan prodoran krik, a zatim prigušen plač koji je trajao 7-8 minuta. Narod je prišao spomeniku i okupio se oko njega. Bio je to sablasan prizor. Ubrzo spomenik je bio crn kao saće oko koga se roje pčele - zapisao je Bogdanović o ovom događaju. (ЛИНК)

И зато, брате Гвоздене, могу само да кажем хвала Лордану Зафрановићу. Баш ме брига да ли је "Хрват" или није.

gvozden1

И зато, брате Гвоздене, могу само да кажем хвала Лордану Зафрановићу. Баш ме брига да ли је "Хрват" или није.

I sad da pričamo i dobrim i lošim ljudima, na blogu koji za temu ima naciju?

angie01

samo o Jasenovcu je snimljeno 5 filmova, dokumentarni,

on je snimio i dva bas jeziva igrana filma o zlocinima koje su izvrsile Ustase- Okupaciju i Pad Italije,.

Причали смо (ти и ја) о Лордану Зафрановићу, зар не? И о томе да ли битно што се никада није јавно изјаснио као Србин...

ti si huci ozbiljno oboleo covek...al bez zahebancije.

gvozden1

Причали смо (ти и ја) о Лордану Зафрановићу, зар не? И о томе да ли битно што се никада није јавно изјаснио као Србин...

Nismo, pošto o njemu ne razmišljam.

angie01

Сећаш се, Центар Симон Визентал? )

to onaj, gde ces da me prijavis:)))

angie01

Ajd nastavi da deliš dijagnoze.

pa pogledaj sta pises covece, ono nemas zareza neke suvislosti.

Kako razdvajš srpsku od jugoslovenske kinematografije, sve gde se pojavi bilo ko srpske nacionalnosti, a da možeš da pljuneš na njega, ti tozoveš srpskom kinematografijom i srpskim filmom?

Велики поздрав за све вас Спартанце међу Србима (Шумадинци, Црногорци, Херцеговци, Личани итд.)

maksa83

Велики поздрав за све вас Спартанце међу Србима (Шумадинци, Црногорци, Херцеговци, Личани итд.)

angie01

al izvini, ne mozes da mi se busas u grudi patriJotske i serendas o Jasenovcu, a da nisi

sto se mene tice, ne vidim razliku.... .ja cisto sumnjam, da je snimanje ta dva Lordanova filma bilo lako dobiti, al je dobio.

pri cemu je Srbija vec dugo samostalna drzava, mogla je da snimi sta god je htela,...da je htela,...

pitanje je, da nije snimljen prvo film o Dijani Budisavljevic, da li bi bila snimljena Dara.

Decu Kozare je isto gurao Lordan, tako da, kapa dole coveku.

ексклузивитета који за себе држе поједини Срби позивајући се на своју локалну географску територију (Шумадинци, Херцеговци, Црногорци, Личани,... итд.) сматрајући да су једино они прави Срби, а сви ми остали смо неки полупроизвод

angie01

Gledam, pišeš o srpskom društvu, o njegovoj tradiciji, ali to, jelte, samo bolestan čovek može da poveže sa srpskom nacijom.

Tvoja glupava vađevina

pa nisam ja ti, ja niti ucitavam, niti se vadim, sta ima da se vadim, sto ti ides za mnom i pises gluposti?...pa bozemesacuvaj.

ovaj song nisam napisala ja- a on je bukvalan opis onoga kako stvari funkcionisu, eno, iznad snimka imas i komentar Bojane Maljevic, koja to potvrdjuje,..pa valjda glumci znaju sta im se desava, bolje od tebe....i kakve to veze ima sa tvojim tripovanjem o naciji i izigravanjem branioca iste, pa to je hilerius.

ti i miki da se ispricate, to je prava kombinacija razmisljanja, razumevanja i zakljucivanja.


a za magnusa- pa vidi sta je on napisao, sta covek da zakljuci, sem da su mu zene ne bas omiljena vrsta....i nije u prvi put.

angie01

evo ga, krenulo je, samo sam cekala, kada ces da prebacis klapnu,..kako niste znali,

taso, kakvo bre Tjentiste isto kao i poseta Jasenovcu, pa tamo smo prvo gledali onu prestrasnu postavku, pa nam je kustost pricao hohor price, a posle nam pustili dokumentarac, na koji je pola nas izaslo,..kakav hotel, kakvi bakraci,..j

angie01

једнога дана можеш да будеш доктор Џекил, а сутрадан мистер Хајд

pa kako da ti kazem, to je za zabrinuti se,..a i kada imas ideju da nekom ucitavas ozbiljne stvari, nije bas za, jao, salio sam se.

gvozden1

Nema nikakvog ekskluziviteta u mom insistiranju da je Šumadija taj region koji je najzaslužniji za stvaranje srpske države.

A ova tvoja patetika " mi ostali poluproizvod" te ili svrstava među one kojima ta činjenica smeta, ili je tu samo patetike radi, a to je tek bljutavo.

Ja sigurno nikad nikoga nisam smatrao

angie01

zasto po meni i gvozdenu,

koga stvarno zanima, ode u Palmira Toljatija u Istorijski Arhiv i lepo trazi dokumentaciju koju bi voleo da utvrdi.

angie01

Ш'ооооо?

zato sto klevetanje, denuciranje i etiketiranje drugih, nije ubijanje vremena i zahebancija, barem ne za normalne ljude.

angie01

pa to nije tacno, on mene smara tim svojim mantrama,ja mu nekda odgovorim, nekada ne,...dugo nisam uopste,...a obicno je tu i predator i ekipica.

sto se mene tice, ne mora nikada vise, ja ne isterujem nikakvu agendu, kao on, niti sam angazovana politicki, pa moram da radim.

kako nema, kada su istoricali- autori raznih izdanja- donosili kopije razne istorijske gradje, upravo iz Arhiva,...

angie01

Па судећи по твојим коментарима, то је углавном начин и стил комуникације на Блогу Б92

ja sam tebi, ili nekome nesto ucitala, klevetala te, spletkarila i slicno?

А видим сада да је теби овај Блог Б92 много више од тога...

sto bi meni blog bio vise, nego sto je drugima, na vecini blogova se ni ne pojavljujem, a dok blogujem, obicno radim i nesto drugo,...i koliko vidim, vise se vi bavite mnome, nego ja bilo kim odavde.

angie01

rekoh ti, nemam pojma sto ti nisu dali,

istoricari uredno MORAJU da dokumentuju iskaze istorijskom gradjom u ozbiljnim publikacijama..

a tih publikacija ima koliko hoces- u njima je ilustrativni materijal sacinjen od te istorijske gradje, a tekst se oslanja na istu, naravno u izlistanoj literaturi, se cesto nalaze i publikacije nekih stanih autora i grajda iz njihovih arhiva.

И коначно да поставим моја питања.

Шта заправо хоће овим сонгом од филма као уметности Дуда Буржујка и ти, Анђо, заједно са њом?

Шта бисте хтеле да видите у филмовима?

Хтеле бисте да филм не приказује сурову стварност око нас таквом каква она јесте него да филм буде пропагандно (и последично васпитно) средство за гледаоце?

Шта заправо хоће овим сонгом од филма као уметности Дуда Буржујка и ти, Анђо, заједно са њом?

Шта бисте хтеле да видите у филмовима?

Хтеле бисте да филм не приказује сурову стварност око нас таквом каква она јесте него да филм буде пропагандно (и последично васпитно) средство за гледаоце?

docsumann

И коначно да поставим моја питања.

Шта заправо хоће овим сонгом од филма као уметности Дуда Буржујка и ти, Анђо, заједно са њом?

Шта бисте хтеле да видите у филмовима?

Хтеле бисте да филм не приказује сурову стварност око нас таквом каква она јесте него да филм буде пропагандно (и последично васпитно) средство за гледаоце?

ne znam šta oće endži, to objašnjenje njoj prepuštam

nego, nadovezujući se na tvoju logiku, da priupitam i sam nešto - zar Duda B. ne radi upravo ovo što ti navodiš da kinematografija 8umjetnost) trega da radi, tj. da prikazuje surovu realnost onakvu kavu jeste?

popunismo rupe silne ulogama žena 1, majka sina, kurva, komšinica drolja, tinejdžerka sa sisama, inspektorka ta i ta, žena vime, gatara, cura ružnja, narkomanka, lepa novinarka, seljanka, nadžak baba“

angie01

Хтеле бисте да филм не приказује сурову стварност око нас таквом каква она јесте

ajd procitaj jos jednom naslov bloga.