Pad ekonomske nejednakosti u Srbiji?

            I pored toga što preko dve milijarde ljudi živi sa manje od dva dolara dnevno, 10% najbogatijih kontroliše 54% svetskog bogastva, čak jedna milijarda ljudi nema vodu za piće, 110 miliona dece ne ide u školu, pošteno je i reći da najveći deo svetske populacije nikada nije bolje živeo nego danas. Trend smanjenja siromaštva u Srbiji je nesumnjiv od 2000. Podaci govore da siromaštvo opada, sa 14% 2002. na 6,6% ukupne populacije Srbije danas.

         Poslednjih godina siromašno stanovništvo počelo je da troši manje novca na ishranu, a više na ostale izdatke kao što su odeća, obuća i stanovanje (stvar donekle olakšava i to što oko 200 000 ljudi radi na crno [1]). Istraživanja ukazuju da u Srbiji trenutno 10% najbogatijih troši čak šest i po puta više od 10% najsiromašnijih. Prema najnovijim podacima RZS broj siromašnih u Srbiji 2007. bio je duplo manji nego 2002, ali još oko 490 hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva.[2] U posebno nepovoljnom položaju je romsko stanovništvo, kao i osobe sa invaliditetom (skoro polovina Roma u zemlji siromašna). Politika Vlade Srbije efikasno je usmerena ka siromašnom stanovništvu, a posebno socijalni programi i ekonomski rast, koji su najuspešnije doprineli pomeranju siromašnih iznad linije siromaštva (srednji slojevi nisu osetili znatnije pozitivne promene). Prema podacima Ankete o životnom standardu, za koju su intervjui rađeni u maju i junu 2007 (koja je obuhvatila 5.557 domaćinstava), profil siromaštva je ostao nepromenjen u proteklih pet godina. I dalje su najsiromašniji stanovnici seoskih područja, naročito jugoistočne Srbije, kao i neobrazovana i nezaposlena lica, starije osobe i domaćinstva sa malom decom. Jaz izmedju životnog standarda u gradskim i seoskim područjima u Srbiji porastao je u zadnjih pet godina, a rast životnog standarda u seoskim područjima je bio sporiji.[3]Prosečna primanja od glavnog posla u istom periodu povećana su za 2,5 puta, prosečna godišnja stopa nominalnog povećanja plata iznosila je 19,6%, a realno povećanje plata u poslednjih pet godina 43%.[4]Inače, Nacionalna strategija za smanjenje siromaštva primat daje oblastima obrazovanja, zdravlja, privrednog razvoja, poljoprivrede i ruralnog razvoja.

Šta kaže Gini koeficijent?  

                   Siromašenje i rast ekonomskih nejednakosti je u našoj zemlji počelo osamdesetih (sa dužničkom krizom) i, naravno, najveće razmere poprimilo s godinama nedavnih ratova, bombardovanja i ekonomskih sankcija. Jedna je dimenzija pada standarda stanovništva je snažan pad GDP-a, jer se od manjeg kolača svi ne mogu u dovoljnoj meri namiriti. Pored toga, dolazi do kriminalizacije privrednih tokova i korupcije na gotovo svim nivoima društvenog života.Poznat je Gini (Džini) koeficijent, koji meri nejednakost i koji je, u stvari, mera koncentracije dohotka, koja može ima vrednosti od nula do 100 (a faktički od 20 do 70). Više vrednosti ukazuju na veću nejednakost (treba reći da što je zemlja lošije rangirana prema indeksu korupcije i siromaštva, verovatnije je da ima i visok Gini koeficijent). Ovaj indeks je u EU kontinuirano ispod 30, u SAD oko 35 (ili 40 po nekim merenjima), kod arapskih zemalja oko 40 a najviši je kod zemalja Latinske Amerike (Brazil oko 66, Meskiko 63). Od evropskih zemalja visok Gini koeficijent ima Rusija sa preko 40, kod Hrvatske on iznosi 28, kod Bugarske i Rumunije nešto preko 30, dok je najniži kod skandinavskih država (Švedska i Danska oko 20). Ipak se iz vrednosti ovog indeksa ne može nazreti jaz imeđu država, npr. Slovenija i Rumunija su krajem devedesetih imale sličan Gini keoficijent iako je dohodak po stanovniku bio šest puta veči u Sloveniji, dok je stopa siromaštva u ‘’alpskoj republici’’ od 1% bila mnogostruko manja od rumunske. Činjenica je da su merenja Gini koeficijenta pokazala da priče o izrazito velikim razlikama u distribuciji dohotka u Srbiji nisu tačne. Taj koeficijent, koji je opadao posle 2000, je za Srbiju 2003 iznosio 0,28 - slično kao i prosečan Gini koeficijent u zemljama članicama EU-a, odnosno tek malo viši nego što je 1999. godine bio u Sloveniji, Češkoj ili Poljskoj. Istina, bitno je napomenuti da neka druga merenja pokazuju višu vrednost ovog indeksa za Srbiju (po jednoj studiji Svetske banke čak 35). Po jednom recentnom istraživanju (MAT, br. 6. 2007), koje obuhvata zemlje našeg regiona Srbija, pak, nije dobro kotirana jer veću nejednakost od nje imaju samo BIH i Makedonija. U borbi sa siromaštvom i nejednokošću manevarske sposobnosti postkomunističkih vlada, pa i srpske, su vrlo ograničene, čak i kad to žele. Međunarodni monetarni fond, svetske vlade i svetski bankari nametnuli su stroge režime i ne podnose s radošću lokalne inicijative, osim one ako ne pridonose  stvaranju povoljnih uslova za tržišne sile (Walerštajn, Bauman).

Uticaj tranzicije na distribuciju bogatstva 

Mnogi kritičari ukazuju da ekonomski rast u tranzicionim zemljama Evrope nije mnogo pomogao siromašnima. Slično je u Latinskoj Americi; povratkom rasta devedesetih (nakon pada GDP-a osamdesetih) nejednakost je smanjena samo u jednoj zemlji (i to Kolumbiji). Predviđanja o sposobnosti rasta da ljude izvuče iz siromaštva stoga treba praviti vrlo oprezno. Štaviše, postoji opasnost da, ako ekonomski rast ne uspe brzo pomoći siromašnima, oni postanu potklasa čije karakteristike će ih vremenom sve više i više odvajati od nesiromašnih. Treba reći da su borbi sa siromaštvom i nejednokošću manevarske sposobnosti postkomunističkih vlada vrlo ograničene, čak i kad to žele. Međunarodni monetarni fond, svetske vlade i svetski bankari nametnuli su stroge režime i ne podnose s radošću lokalne inicijative, osim one ako ne pridonose  stvaranju povoljnih uslova za tržišne sile (Walerštajn, Bauman). Siromašenje i rast ekonomskih nejednakosti je u našoj zemlji počelo osamdesetih (sa dužničkom krizom) i, naravno, najveće razmere poprimilo s godinama nedavnih ratova, bombardovanja i ekonomskih sankcija. Jedna je dimenzija pada standarda stanovništva je snažan pad GDP-a, jer se od manjeg kolača svi ne mogu u dovoljnoj meri namiriti (onda država niskim cenama hrane, energije, komunalija o ostalog što presudno utiče na standard održava kakav-takav društveni mir). Pored toga, dolazi do kriminalizacije privrednih tokova i korupcije na gotovo svim nivoima društvenog života.Treba napomenuti da su padom prihoda bile više pogođene izbeglice, porodice sa decom, zaposleni u industriji i trgovini, urbana populacija. Psiho-ekonomska istraživanja ukazuju da građane posebno pogađa bogaćenje malog broja ljludi što je, dobrim delom, posledica Miloševićeg vremena bezakonja. Pokazalo se da razni oblici socijalnih transfera prema građanima (socijalna pomoć, dodaci za decu, naknade za vreme nezaposlenost, penzije) imaju veliki efekat na suzbijanje siromaštva.Problem ekonomskih nejednakosti treba shvatiti i u kontekstu olakšavanja neminovnih reformi jer bi produbljivanje jaza između siromašnih i bogatih potencilano vodilo socijalnim potresima, političkoj nestabilnosti i pogoršavanju poslovne klime što je od ključnog značaja za priliv stranog kapitala. Analiza dobitnika i gubitnika reformi može postaviti parametre za razumevanje mogućih tačaka pritiska i osigurati vodič za pravljenje izvodive reformske strategije. Uticaj globalizacije na nejednakost je pritivrečna; npr velike zemlje kao Indija, Kina i druge pacifičke zemlje smanjile su razlike u odnosu na bogatije države, ali se u njima povećao jaz, isto kao i u SAD. Naime, 1% najbogatijih Amerikanaca zarađuje nešto preko 15% ukupnog dohotka SAD, što je skoro duplo više u odnosu na 1980. Ipak, njihov udeo u ukupnom bogastvu zemlje je daleko manji nego 1916. što se može posredno videti po tome što je te godine samo petina njihovog dohotka bila od plaćenog posla dok je danas taj procenat čak preko 60. Predlog uglednog ekonomiste Svetske banke B. Milanovića, da se zemljama sa enormnin nejednakostima daje manja pomoć kako bi bogati pojedinci shvatili svoju ličnu odgovornost za stanje u kom se nalazi njihova država, a da se znatno veća pomoć usmeri direktno pojedincima (a ne preko državnog aparata), još uvek nije zaživeo (Kako spojiti ''Odvojene svetove''[5]).