Đavolje ostrvo

Iskrcavanje na Đavolje ostrvo za mene je značilo iskrcavanje direktno u scenografiju omiljenog filma. Linija od Trinidada do ostrva jedan je od nemirnijih morskih puteva, ispresecan jakim i pobesnelim strujama, slanim vetrom i mirisom Atlantika. To je miris koji u nozdrvama vratite kući, pa vas prati i proganja dok se meša sa prašinastim mirisom vojvođanske košave.

Đavolje ostrvo - Ile du Diable, pripada Francuskoj Gvajani i zajedno sa još dva manja ostrva, Ile St-Joseph i Ile Royale, čini Ostvo Spasenja - Iles de Salut. Đavolje ostrvo je ostrvo palmi, kamena, kontrasta razoružavajuće prirode i razoružavajuće surove prirode čovekove. Opasano je oštrim hridima, pa se iskracava  "na sidro" i čamcima dolazi do kamenog mola. Retko se dešavalo da veliki "Olympic Voyager" ne stoji mirno na sidru. Ovoga puta, izgledalo je kao da beli gigant ulaže puno napora da se odupre strujama. Pomislila sam na sve one koji su se pre više od jednog veka, na istom ovom mestu,  poslednji put okrenuli da vide brod koji je njih doneo i, ne sačekavši ih, prepustio strujama samog ostrva, iz kojih je retko bilo spasa.

Osetila sam neku užasnu tugu i okrenula se oko sebe. Nije bilo Dastina Hofmana ni Stiv Mekvina. A morali bi biti tu, to je njihova scenografija, njihov film.

Oni su bili Lui Dega i Henri Šerije, bezopasni falsifikator i nevino optuženi. Ovaj drugi nosio je istetoviranu sliku nadimka na grudima - Leptir.   

U senci guste šume visokih palmi i okružene egzotičnim cvećem, uzornim travnjacima, fikusima i kaktusima  i danas stoje ruševine ozloglašene francuske kaznene kolonije, četrnaest hektara ekvatorskog inferna. Da je znao da će baš to da ustanove, Kristofer Kolumbo bi ga možda zaobišao 1496.

Zatvor je svečano otvorio Car Napoleon III godine 1852. sa namerom da na njega šalju političke zatvorenike, neposlušne anarhiste, lopove, prevarante i ubice. Bio je to zapravo rezultat odluke ondašnjih francuskih vlasti da zatvorenici treba da budu svekoliko korisni: veslaju na galijama, seku drveće, kopaju, isušuju bare za neke buduće farme... Ostrvom su vladali francuski vojnici, bolesti i surovi zakoni. Umrli su spaljivani u svojim lancima, za pokušaj bekstva u najboljem slučaju dobijalo se dvesta udaraca bičem, češće samica, a lenji su skidani goli i na ovom ostvu insekata i dizenterije, premazivani melasom.

"How do I look?", prozborio je Stiv Mekvin provirivši kroz prozorče na vratima samice nakon više godina potpunog mraka. Ta vrata i mala, memljiva samica još uvek stoje tamo. Kroz njih je vek pre toga virila i glava Henri Šerijea, pravog "Papijona", po čijoj je knjizi Franklin Šafner 1973. godine, dve i po decenije nakon događaja iz knjige, snimio istoimeni film. Nije ovo bila prva i jedina referenca na događaje sa Đavoljeg ostrva. Snimljeno je više filmova, napisano nekoliko knjiga, otpevana po koja pesma. Ja sam kao klinka videla «Leptira» na Tribini mladih. Izašla sa smene od 19 - 21h, kupila kartu i vratila se na smenu od 21h, da plačem još malo. Svaki kadar filma prolazio mi je pred očima dok sam obilazila malo ostrvo. Putovanje, rađanje prijateljstva na brodu, dolazak, patnje, nade, muke, godine u samicama, novi i novi pokušaji bekstva iz prelepog pakla, za koji ljudi danas plaćaju da ga vide i legnu na vitku iskošenu palmu. I sama sam to učinila.          

Reditelj je za potrebe filma malo ukrštao i menjao događaje iz Leptirovih memoara. Leptir i falsifikator Dega, kojeg je maestralno odigrao Dastin Hofman, jesu bili vezani jedno vreme u zatvoru, ali je njihovo prijateljstvo u filmu dobilo veći značaj. Leptir je na ostrvo prebačen u oktobru 1932. nakon što je na suđenju u Francuskoj greškom osuđen za ubistvo. U paklu je živeo narednih trinaest godina.  

Kao i u knjizi, nakon jednog od mnogobrojnih pokušaja bekstava, prebačen je na najmanje i najnepristupačnije od tri ostrva. Nije to bio klasičan zatvor. Nije bilo stražara, ni zidova. Bilo je to mesto preživljavanja sa kojeg nije bilo moguće pobeći jer su, kako to i priliči poslednjem utočištu na Ostrvu spasa, litice bile previsoke, a stene preoštre. Stojeći danima i mesecima na ivici provalije, Leptir iznenada otkriva da je svaki sedmi talas dovoljno velik da se odbije i ne razbije o stene. U jednoj od poslednjih scena filma Stiv i Dastin - Leptir i Dega, sa dve vreće kokosovih oraha staju na ivicu u svom poslednjem pokušaja bekstva. Leptir je bacio svoju vreću u sedmi talas i ona je zaista otplovila ne razbivši se o stene. Pogledao je sa nemirnim iščekivanjem u Degu i istoga trena shvatio da ovaj neće poći, da se neće usuditi da skoči. Pre nego što je skočio u sledeći sedmi talas, poslednji put su se pozdravili. U poslednjem kadru filma Leptir pluta na kokosovim orasima, slobodan.

U stvarnom životu, Leptir na poslednjem ostrvu nije bio sa Degom. Njegov coconut partner bio je jedan azijski gusar, sa kojim je plutao Atlantikom, nošen istim onim strujama ka kopnu i koji je, kada su kopno konačno pronašli, napustio svoju vreću ranije i poginuo na stenama. Leptir je uspeo da se iskrca i pronađe izvesnog Kineza po imenu Cuic Cuic, sa čijim je bratom bio na Đavoljemo ostrvu i uz čiju je pomoć konačno stigao do Džordžtauna u Gvajani. Produžio je potom  u Venecuelu, ali je tamo ponovo uhapšen. Nakon još nekoliko paklenih godina u ondašnjem zatvoru, u oktobru 1945. konačno je oslobođen. Ostao je da živi u Venecueli kao večiti francuski disident...      

Još krajem 19.veka, mahom zahvaljujući jednom političkom skandalu koji je podelio  Fracnusku javnost, ostrvo je postalo predmet - više političkih nego etičkih - analiza.  Jedan od političkih zatvorenika bio je Albert Dreyfus, koji je 1884. godine osuđen za prodaju vojne tajne. Kao Jevrej i Nemac bio je idealna žrtva, dok je pravi špijun, izvesni Ferdinand Esterhazi, bio oženjen u aristorkatsku porodicu. Narednih godina, dok je Albert preživljavao pakao Đavoljeg ostrva, u Francuskoj se za njegovo pitanje i obnavljanje sudskog procesa srčano borio Emil Zola. Godine 1898. slavni pisac se u pismu «Optužujem» (J'accuse) obratio direktno predsedniku republike optužujući francusku vladu i tražeći reviziju procesa, zbog čega mu je suđeno za klevetu i morao je da napusti zemlju.

Albert Dreyfus je oslobođen, ali je dvanaest godina na ostrvu zauvek ostavilo traga. Predsednik Širak mu se 1998. u ime Francuske javno izvinio.    

Francuska vlada prestala je da šalje zatvorenike na ostrvo 1938. godine, a 1952. u maticu su vraćeni i poslednji zatvorenici. Ostrvo spasenja konačno je zatvoreno. Kada je 1960. francuska vlada stavila na prodaju ova raj sa svim pripadajućim objektima:bolnicom, tvrđavom i ćelijama, niko se nije javio da ga kupi. Vremenom je Đavolje ostvo postalo memorijalni centar. Danas tamo žive dve porodice koje ga održavaju.   

Lui Dega je poginuo prilikom jednog od pokušaja bekstva sa Leptirom. Progutao ga živi pesak.    

Henri Šerije pomogao je u snimanju filma «Leptir». Kako sam kaže u dokumentarcu «The Magnificient Rebel», ponovni dolazak na Đavolje ostrvo izuzetno mu je teško pao. Umro je od raka grla kao građanin Venecuele.  

Moja drugarica Dragana plovila je Olympic Voyagerom i pre nego što ih je usisala moćna Delta Amazona, bila je na Đavoljem ostrvu.  

Ja jesam sedela na "Tribini mladih", ali nikada nisam kročila na ostrvo. Žao mi je što mi je to uradila, što je ukrala putovanje moga života, ali joj ovom prilikom zahvaljujem na poklonjenom prvom licu jednine.