SMS,PISMO

        Pre nekoliko dana sam imao jedno nezaboravno iskustvo,napisao sam jedno pismo.Da ironia bude veca to je prvo pismo coveka koji ima za malo 25 godina.

        Elem pismo nije bilo namenjeno nikakvoj devojci vec mojoj tetki.Zena starog kova,poseduje lepe manire,ostala verna pismu,pa mi pisala da vidi sta joj radi sestric.Jeftinije mi bilo da je pozovem,zahvalim se na toplim recima,ali velim sebi,upristoji se decko,budi i ti malo na nivou,ne dozvoli da te podvede ova prolazna tehnika.latim se ja tako pera pisem,brisem,dodajem,oduzimam a papiru nigde kraja.Naporno bilo priznajem,ali se isplatilo,neko zadovoljstvo mi se smestilo u srcu.

         Retko ljudi pisu pisma ili oni pisu ali ih ja ne dobijam,ili mi ne pisu jer mozda nisam vredan toga,muka je to velika,ali sam doneo odluku:od sada pocinjem da pisem.Cim nadjem kome eto pera u ruci,malo sebe na muci i.... gotovo pismo.Ali kome pisati?Daleke rodjake imam,jos dalje 'prijatelje' imam,ali ne mogu njima,malo reci bi stalo u tu tako ogromnu kovertu pa se plasim da im nekako ne bude hladno,da ne nazebu,da se ne istrose dok dodju do njih.Da pisem nekoj devojci?Ne znam,rizik je to,suvise su moderne ove danasnje smejace se ili radovace se...ma necu, ne znam adresu.Da pisem prijateljima?Sa njima sam svaki dan,sta da im napisem,a da ne zvuci glupo.

Uz tehniku se osecam lakse,zadovoljnije,brze zivim,ali ljudi moji sta moze da stane na malom ekranu uz ograniceni broj karaktera.Za nekog sve za nekog nista.Nema iste drazi u tome pisati pismo ili kucati u tastaturu i ne videti svoje greske.Ali nije sve i u tim lepim osecajima,mora se covek malo izvestaciti,malo otupeti,malo stedeti okolini od tolikog papira i pomiriti se sa tehnikom koja gusi s olaksanjem.