Ko bi rekao da smo, kada navijamo na stadionima, ili dok pred ekranima vojujemo pobede po prvenstvima, kličemo tribunima, ili strepimo nad sudbinama junaka, već prilično zakoračili u - liminalno. Naime, koliko god zvučalo neverovatno, uverljivost raznih sportskih i drugih igara, filmova, emisija i pozorišnih predstava, knjiga i štampe, koncerata, reklama, kao i mnogo čega drugog u zabavi, politici, marketingu ili u umetnosti, dobrim delom prilično toga duguje, čemu drugom do i svojim - liminalnim elementima.

Što neko reče, sve srećne imperije slične su jedna drugoj, dok su sve nesrećne nesrećne na neki svoj način. Dobro, parafrazirao sam Tolstoja, koji je pre, u stvari, i mislio na porodice nego na imperije. Sad, kada su porodice u pitanju mnogi bi se možda sa rečenim i složili, dok bi kod imperija već po svoj prilici došlo i do popriličnog zatezanja. Jer, postoji više autora, koji se doduše i ne izjašnjavaju nešto preterano na temu sreće imperija, ali su sa druge strane manje-više jednoglasni kada je u pitanju njihova neumitna kob. Naime, po priči, sve poznate civilizacije i imperije dele u suštini sličnu sudbinu, prolazeći kroz šest karakterističnih faza, nastajući, trajući i nestajući na gotovo identičan način.

sa neprijatnim političkim protivnikom

Staro je pravilo da nema i da nikada nije ni bilo heroja bez dostojnog suparnika. U stvari, heroja verovatno nikada ne bi ni bilo da se pre njih nisu pojavljivale raznorazne nemani i ale, koje su izazivale sudbinu, ali i heroje da im izađu na crtu. Sad, izgleda da i u politici, kao i u bajkama, junaci i aždaje na određeni način ipak neretko i idu zajedno, opravdavajući međusobno postojanje, a, opet, i hraneći javno mnjenje suprotstavljenim stavovima, na kojima svako od njih može da poentira u očima svojih birača.

Svi znamo da se danas gotovo sve može isprogramirati. Digitalizacija naša nasušna (koja izgleda da je baš ovih dana i postala reč u trendu, iako je tu već decenijama) uspela je da dospe do manje-više svega, i to na načine od kojih se mnogi tek sada počinju istraživati. Ali, postoji oblast za koju bi verovatno pomislili da je poslednja u kojoj bi tako nešto uopšte i bilo moguće, ona koja se uz još malo čega drugog toliko vezuje za same osnove ljudske prirode - pričanje

Ako ste mislili da Templari i Iluminati vladaju svetom, sva je prilika da ste se grdno prevarili. A i ti Bilderberzi i Malteški vitezovi, mala su deca u poređenju sa njenim veličanstvom - fokus grupom. Sad, neki će pomisliti da se po milioniti put radi o nekakvom tajnom društvu ili čemu već, ali je na sreću stvar izgleda ipak prilično daleko od toga. Naime, ne radi se ni o čemu drugom do o relativno skorijem izumu marketinških agencija i ispitivača javnog mnjenja.

Dobro, ne i samo kancelarijske, mogle bi biti i pogonske, terenske ili šalterske. Na kraju, zar svi na različitim radnim mestima u stvari i ne prihvatamo uloge u nekakvom vidu igara znanja, uticaja, poverenja, dobitaka i gubitaka. A opet, možda na kraju sve one, na određeni način, delom i ne liče jedna na drugu, sa zajedničkim dramskim situacijama, obrtima i glumačkim podelama.

Svi smo čuli za Alberta Ajnštajna, zar ne. I dok za jedne predstavlja otelotvorenje mnoštva genijalnih ideja, za druge je, opet, pojam razbarušenog naučnika i pop-zvezde. Neko će reći, lepo, ali - kakve to veze može da ima sa srećom. Pa, u stvari, i može, jer je, pored nadaleko poznate Teorije relativnosti, Ajnštajn ostao upamćen i po svojoj Teoriji sreće.

Malo je onih koji nikada nisu čuli za „Čarobnjaka iz Oza" ili bar delom nisu odgledali čuvenu holivudsku adaptaciju ove knjige. Setićete se, verovatno, i Kanzasa koji više nije u Kanzasu, uplašenog lava, dobrih i zlih veštica, kao i Mančkina koji veselo skakuću po putu popločanom zlatnim ciglama. Sad, na stranu i kuriozitet po kome „Čarobnjak iz Oza", u stvari, predstavlja i prvi holivudski spektakl snimljen u Tehnikoloru, poznat i po, za američke prilike možda donekle i neprimerenoj rečenici: „Ne postoji mesto na svetu kao što je dom" (mislim, ako se uzme u obzir činjenica da godišnje iz ostatka sveta uvoze na stotine hiljada radnika svih mogućih struka). Ipak, blog je o nečem sasvim drugom.

Blog, naravno, nije samo o poznatom beogradskom fantomu, koji je obeležio deset za mnoge nezaboravnih beogradskih dana sa kraja sedamdesetih (dobro, za neke su svi beogradski dani sa kraja sedamdesetih nezaboravni) vozeći ukradeni Porše po gradu do tada neviđenim brzinama. I to u trenutku u kome se sve naizgled bilo složilo - egzotični auto, lepo vreme, neuobičajene trke po centralnim ulicama, a kao šlag na torti i činjenica da baš tih dana drug Tito nije bio u gradu (poseta 1979. Kastru i Kubi). Što je sve verovatno dodatno i doprinelo osećaju novootkrivene slobode mnogih kibicera okupljenih na Slaviji, Autokomandi i Terazijama.

Zamislite da ste, na primer, septembra 1987. godine bili u prilici da se opkladite na to da će Piksi Stojković u 81. derbiju dati gol Partizanu iz kornera. Svi bi vam se smejali i rekli da bi bolje bilo da ste pare i zapalili, jer biste se, ako ništa drugo, bar malo ogrejali. Sledećeg dana bi ozbiljno bili bogatiji, koliko god da ste uložili. Ruku na srce, blog uopšte i nije o sportskim opkladama (gde su, priznajem, liste najpoznatijih prilično interesantne) već o nekim drugima, između ostalog i u politici i ekonomiji. Jer i one se, neretko, igraju slučajnostima i rizicima, ljudima i državama, njihovim opstankom i životima.