Beogradska autobuska stanica. Pola sata pre ponoći, polu pijan, ulazim u narandžasti autobus ka jugu, sa idejom da ne zakasnim baš puno sutradan, u Nišu, na posao. Ispred mene cigančica sa četvoro sasvim male dece. Najmanje je godinu ipo a najstarije ne više od pet. Pažnju su mi privukli jer su deca bila neobično tiha... Onako mali jedan drugom do uveta. Ciganka je imala samo jednu kartu. Ne treba joj više. Dok deca usporeno forsiraju, za njih, ogromne stepenice primećujem da je ciganka vrlo uznemirena. Trese se. Par koraka od autobusa uočavam ciganina, malo mlađeg od mene, sa već sedom bradom kako namršten, fiksiranim pogledom prati ulazak u bus. Sa njim je prelepa cigančica, u besprekorno belim trenerkama, ukusno našminkana, u novim roze patikama. Cenim da nema više od 14 godina. Izuzetno liči na majku četvoro malih putnika. Čudno mi je što se ne pozdravljaju na rastanku. Ciga ima autoritativan stav, mlada cigančica je sa monalizinim osmehom, kao da likuje, a odlazeća majka je u vidljivom grču. Deca ćute sve vreme i prate instrukcije majke.

Devedesetih, kad je shvatio da neće studirati, a nije ni bogat...prodavao je lavandu. Metodom od vrata do vrata.
Mirisni paketići lavande, ubrani ko zna gde, spakovani levo od nigde, za malo dinara, ispred vaših vrata!
Dobar dan...dobar dan...lavanda za vas, voilà! Slatka kuca...ne ujeda?!
Savršeno uvrnut i besmislen način da se igraš odraslog života.
Od toga je njegova soba mirisala kao poljanče, a krevet na Šekspirove sonete.
Nije ni čudo što je jedna studentkinja književnosti mislila da je to neverovatno romantično.
Inflacija, Dafina, ratovi, protesti, suzavac...i lavandizirani Šekspir.

Svako radi s onim što ima.

U vremenu u kome mora.

Ako je ceo svet ravnodušan, da li i mi treba da ćutimo?

Funeral Blues

by W.H. Auden

 

Stop all the clocks, cut off the telephone,

Prevent the dog from barking with a juicy bone,

Silence the pianos and with muffled drum

Bring out the coffin, let the mourners come.

 

Let aeroplanes circle moaning overhead

Scribbling on the sky the message “He is Dead”.

Put crepe bows round the white necks of the public doves,

Let the traffic policemen wear black cotton gloves.

 

He was my North, my South, my East and West,

               Dakle, dvojac bez kormilara ( a bojim se i bez kompasa:(  /Objašnjenje sledi na kraju teksta. /):

               Kada nas je razmišljam angažovala da joj gostujemo na blogu, dugo smo razmišljali na koji način možemo da poboljšamo njeno blogovanje našim gostovanjem. Na kraju smo se složili da je razmišljam mnogo fina, svima poželi dobrodošlicu u svoje blogodvorište i sve tako.
               Naravno da je odmah postalo jasno da moramo da uradimo sve što je u našoj moći da unapredimo njeno blogovanje. Pre svega tako što će da zabrani pojedincima, grupama i veštačkim inteligencijama da dolaze na njen blog.

AleXandar Lambros

Naslušao sam se ovih dana mnogo o hrišćanskoj ljubavi. Nedeljama pre toga slušao sam mnogo o islamskom miru. Zašto pominjem ove dve stvari zajedno? Pa, obe su nekako mitske, hrišćanska ljubav i islamski mir, vekovima slušamo o tome. Kao o jednorogu, žar ptici, feniksu, dobrim vilama i anđeoskim silama (oh, naravno, niste valjda toliko naivni, nije to bucko rumenih obraščića s krilima i plavim kovrdžama kakve viđate na Rafaelovim platnima, to je čestica pozitivne energije, čista kvantna mehanika dakle) ... i što više saznajemo o prirodi sveta oko nas, to nas više teraju da se pravimo slepi, gluvi i ludi.

   U pet do 12 sam poslao svoj zavrsni seminarski rad da bih se samo desetak minuta kasnije vozio kolima do aerodroma. Kum me je odbacio malko ranije jer je morao poslom do susjedne Lujzijane. Putovanje od najveceg teksaskog grada na obalama meksickog zaliva pa do srpske prestonice na Dunavu traje 12 sati, naravno, put traje vise kad se doda presjedanje u jednom od evropskih gradova.

 Svaki putnik gleda dvije stvari da ne zaboravi: pasos i novcanik. Putnici poput mene imaju i trecu, a to je bijeli stap. Zivimo u opasnim vremenima, ali samoobrana je sekundarna svhra mog stapa. "Slijepi

Znam da je poezija neophodna, ali nije mi poznato čemu? (Žan Kokto)

Ja sam u Rabatu.  

Svi mi imamo, verujem, neku zemlju kojoj se rado vraćamo. Tako se meni, svaki put kada sam u Maroku, čini da je on umnogome „nešto drugo", ili, kako bi to Francuzi rekli, „pas comme les autres". A francuština je ovde prilično prisutna, kao komplementarnost koja obogaćuje (anglofili lamentiraju: Arabic is Morocco's official language, but French is widely taught and serves as the primary language of commerce and government), pa je valjda i

Kažu vesti da je CERN obavestio javnost o napretku svojih istraživača kad je reč o sjajnoj, brojnoj, raznolikoj ekipi "Higgs Hunters", koji su se okupili oko LHC da bi se sreli sa - Higgs bozonom.

Kažu - naišli su na njega i kazali: "Hi, handsome!", baš te dugo tražimo, kako ti je bilo ovih 13,5 milijardi godina bez nas, ha?

I u vazduhu ostaje pitanje:

- Kako ćemo dalje, zajedno, sad kad smo se sreli?

Lepa vest