Kažu vesti da je CERN obavestio javnost o napretku svojih istraživača kad je reč o sjajnoj, brojnoj, raznolikoj ekipi "Higgs Hunters", koji su se okupili oko LHC da bi se sreli sa - Higgs bozonom.

Kažu - naišli su na njega i kazali: "Hi, handsome!", baš te dugo tražimo, kako ti je bilo ovih 13,5 milijardi godina bez nas, ha?

I u vazduhu ostaje pitanje:

- Kako ćemo dalje, zajedno, sad kad smo se sreli?

Lepa vest

ili

Kako sam ubio Petra Pana 

Mali uvod:
ovaj tekst nastao je pre nekih mesec-dva i nikada nije baš potpuno dovršen. Nekako je uvek nešto falilo i žuljalo, i uvek je trebalo još nešto reći, ali paziti da to nešto ne odvede na stranputicu.
No, onda se pojavio blog "Kriza o'srednjih godina", maestralni rad koleginice Razmišljam, a na sličnu temu.
Pa sam ja ovaj svoj uradak, a kao komentar, postavio kod nje.

I onda odlučio, da ga, ipak, postavim i kao svoj zaseban blog. I to prevenstveno iz dva razloga: to jeste nekakvo bitna faza u mom životu, a za pretpostaviti je da nisam baš izuzetak, koja pretpostavka, opet, vodi i do drugog razloga za objavljivanje: hoće li se još kogod prepoznati u mom ogledalu?

Dakle - Namćor u ogledalu.

Kako čovek postane sve što je kod svog oca mrzeo. 

gost-autor: nowhereman 

„Zovem se Branislav Živković, a zovu me Bane... Bumbar. A to je zato što sam uvek bio tako, malo, bucmastog lica. Tako sam se rodio. Šta mogu.”

To su reči kojima nam se obratio glumac Branko Cvejić, te 1976. godine. 

Tako je počela čarolija, koja se zove Grlom u jagode.

Kakva serija! Topla, dirljiva, ispunjena humorom. Serija o jednoj mladosti. O odrastanju i prvim ljubavima. O Beogradu, ali i o jednoj bivšoj zemlji.

U scenama

ovo je tekst koji sam jednom postavila i držala ga na zidiću ovoga blogića vrlo kratko, jerbo sam tada bila na kosovu pa sam se malo uplašila onoga što sam napisala - jer  ja pišem pod svojim imenom, za razliku od anfaka koji mi je skidanje bloga spočitao, evo pola godine kasnije.

dakle (ovo je stvarno... nije imaginacija - za one koje zanima da li se nešto pisalo na osnovu ličnog iskustva ili se tipiziralo i turalo u kliše)

Neke slike

(prve  impresije, one o kojima nisam pisala dok sam još verovala da sam tu po

 Čini mi se da nema veće muke nego kad se čovek nadje sam pred belim listom papira i pokušava da nešto smisleno  napiše.  Tako i ja ovih dana, muku mučim sa pisanjem. Glada ova  bela praznina mene, a boga mi gledam i ja nju, i u situaciji pomanjkanja sadržaja,  jer su u većini slučajeva sve priče kod nas davno ispričane, vratih se na staro dobro pismo. 

      Priznajem  dugo nisam napisala ni jedno pismo, a možda je trebalo,

i kazem sebi, sto puta:"Neces pisati petkom uvece. Zazalices sutraaa"! Ali ne, moja neprincipijelan mi to ne dozvoljava!

 '' Uprlo sunce u morsko dno,

ribe se znoje - biće zlo.

Au, čovječe, ala si kolosalan...''

Ministar obrane Republike Peščenica, Ljudina, gospodin Ševa.

Србија је данас показала своје лепо лице. Оно своје лице доброте за које знамо да постоји и које желимо да стално показује и буде најјаче. Србија је данас показала да јој је сваки човек важан.

Поносан на Србију данас, на Србију која је грађанима подарила наду и показала да ће бранити своје право на развој и унапређење живота у њој.

Од данас се у Србији за мрвицу лакше дише.

Србијо,
радуј се

 Neka rastu i treba da rastu !!!

 Bilo je dovoljno i ono malo snega što je palo, da se čitava bulumenta dečurlije sjuri u park, odasvud, naoružana sankama, debelim rukavicama i šalovima, i da se poput vojnika koji osvajaju neku visoku kotu, dok za sobom vuku sanke, klizaju, padaju, četvoronoške bauljaju...ali ipak stižu i osvajaju VRH pokriven snegom, tankim ko sirotinjski lebac,  visine nekih metar ili dva od zemlje ...izem ti ravnicu. .

 Ni zime nisu kao što su nekada bile.

 Samo deca su ista, u svim vremenima.

 Pre njih, taj isti vrh, osvajala