Mi smo priredili ovaj cirkus za vas, gubavci, treslo se sa razglasa, radili smo naporno prethodnih godina u vašu korist, govnari, zar hoćete da nam rušite dvorac od peska, hoćete da nas uništite, sav naš trud, ma teraj te se bre u kurac, kurac, kurac… Eho bi se gubio posle tri repeticije. I kao sa onih sezonskih tura koje bi s proleća ili s jeseni prolazile kroz komšiluk i nudile čišćenje dvorišta, podruma i šupa, odvoženje nepotrebnih stvari, i sada se traka, posle kratke pauze, nastavljala sa MI SMO. Tek bi posle sedam osam ponavljanja monotoniju razbila neočekivana digresija, da, volim ovo, dobar ritam imamo, svi su dobrodošli, pa naravno, svi ste dobrodošli, sve vas volimo, lepo je, zabava, život, mladost, budućnost, skroz smo za to… I kao da je policijski čas iza ugla ili bliže, kada bi kombi sa ledeno-jezivom poslasticom naišao, svi bi u komšiluku ubrzano nestajali s ulice, gmizali u svoja dvorišta, podrume, šupe. Klinci bi istrčavali iz žbunja spuštenih gaća i gledali kako da ispare neprimetno preko glavne ulice.

park između dva dvora, između dva rata

            Nikada nisam pomišljao da ću otići na maskenbal, maskenbal je za dijabole. Međutim zaljubio sam se pa mi je svašta dozvoljeno. Tema su Senke nad Balkanom, ili šire od toga, ceo period između dva rata. Nisam smislio ništa bolje od iznajmljivanja komplet kostima, pa recimo buržuja, iz tog perioda. Mogao bih da budem i bankar i ministar ali i grobar, ako ćemo iskreno. Niko ne bi trebalo da gleda sebe u ogledalo kada je neko drugi.

tri pesme iz distokične zbirke 

 gost autor: Tasa

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst preuzet sa portala bookvica 

 Često opisivane kao „autobiografske“, priče Lusije Berlin zaista jesu uzorno delo autofikcije, jer je nadgradnja pretpostavljenog autobiografskog predloška u toj meri uspela da čitaocu ili čitateljki zapitanost nad autentičnošću opisanih događaja brzo postaje najmanje zanimljiv sloj priče.

kad nepozvani pesmi na vrata

odnekud spolja bane,

a pesnik leži bespomoćan

u zemlji dublje od dva hvata

Najkraće rečeno, članovi Komisije su, iz gimnazijske lektire izbacili zbirku pesama, Desanke Maksimović, »Tražim pomilovanje«. Komisija je jednoglasno zaključila »da se vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe«. Skraćeno rečeno, zaključili su da se vanvremenost ne uklapa u ovo vreme. To se, inače, na latinskom zove contradictio in adiecto, i označava suprotnost u pridanome. U ovom slučaju to je tvrdnja koja sama sebi protivreči, jer ako su Desankine pesme, kako kažu,  »vanvremenske«, onda odgovaraju svim vremenima, odnosno epohama. Posebno je zanimljivo smatranje Komisije da učenici četvrtog razreda gimnazije, kojima je ova zbirka do sada bila lektira, neće umeti da je vrednuju i umanjivaće njen značaj, zbog čega je predloženo da se prebaci u prvi razred gimnazije »kao odjek književne epohe srednjeg veka«. Dakle, mladji će, za razliku od starijih, umeti da je pročitaju i vrednuju.

Tražim pomilovanje

za takozvane pesničke grehe

kad ih na arhangelske stave vage

licemeri na okupu