Urbanistički plan za novo naselje u Novom Sadu beše tema u CEP-u 1985 godine, vođa je bio arhitekta Braca Gaković pa je da bi to sve bilo kako treba doveo i rašljara iz Zagreba da stavi kuće gde je zdravo tlo. Urađeno je nekoliko uvodnih istraživanja sa ciljem da se  postave predhodna pitanja i predlože mogući odgovori o građenju grada. Učestvovao sam u tom poduhvatu, napravio za tu priliku radne beleške pitajući se kako napraviti grad, i prezentiraću ih bez ispravki, onako kako su pisane te daleke 1985 godine.

Tako je bilo i onda davno o tome kako se pravi grad a i sada isto u kome ćemo da živimo i da bude lepo unutra pa prvo mora da se smisli grad za nas a ne neki što je bio da se preuzme ili da se izmisli neki sasvim bez veze što ne uzima u obzir nas kakvi smo ...

... ne stidim se baš mnogo od toga kakvi smo i onda za grad treba pre svega entuzijazam i optimizam da se više ne žalimo na ono što smo do sada napravili ajde malo da ostavimo na miru taj Novi Beograd i da energiju koristimo za kreiranje novog možda neće ništa da ispadne ali ako se ne pokuša onda neće ni da bude i mora da ima nade jer ako toga nije onda idemo odmah u majčinu i šta će nam grad i mora inicijativa za to da dođe do arhitekata jer su oduvek to radili i bili odgovorni i piramide su pravili a sada samo moraju da slušaju neke bez veze ...

Od mojih mnogih passtime ljubavi i mrznji, mozda najizrazenija je neobjasnjiva zelja da se svake godine, uporno i iznova, penjem na visoke nadmorske visine sa kojih se posle zabrinjavajucom brzinom sjuravam nadole, i to na samo dve drvene, u moderno vreme i sarene daske, uz blagu pomoc dva metalna stapa. Naravno, treba se dobro i pravilno obuci i opremiti, treba revnosno odraditi domace zadatke, ali kada se jednom cak i polukompetentno iskristijanise od vrha do dna zicare, genetska mutacija je zavrsena i do kraja zivota ce se jednom (a katkad i dvaput) godisnje trositi perverzne kolicine para da bi se ponavljalo ovo iskustvo.

  I reče On … ovo sve zaista više nema smisla, eto, kad sam onomad u besposlici i da prekratim dosadu napravio ovu loptastu scenografiju sve je izgledalo ok. Ali ubrzo posle čupanja rebra onoj muškoj budali i stasavanja još jednog pola bez kojeg, verovao sam, nema opstanka, odmah je počela zajebancija, prvo ona kokoška Eva flertuje sa zmijom, pa glupi Adam grize poturenu jabuku, ništa ne misli šta će da bude posle jer samo mu je ona stvar bila na pameti te sam morao da ih isprašim iz Edena, posle kad su stvarno unišli u moj dekor tamo dole nastala je neprekidna teatarska predstava, od onda do danas, netalentovani režiseri bez ideje, tekstopisci do mojega, glumci skupljeni sa konca i konopca, ništa od Adama nisu naučili, kao i on samo na ono misle, u međuvremenu Noe izabere na Arku sve pogrešne živuljke, žirafe na primer.

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

Pre nekoliko nedelja, on Mother's Day, dan je bio onaj jedan hladan zimski dan u maju koji se desi svake godine. Nije smetalo.

‘Bejbi, sedim na zadnjem sedištu Mercedes kabrioleta,' poslala sam poruku klinki. ‘Mnogo duva,' dodala sam

 

Die meister.

Die besten.

Les grandes équipes.

The champions.

 

 

Juce na nekom predavanju sretnem Stephena Shaleta. Neki ovde ce se setiti (nadam se u tastini) moje price Hotspur. To je taj. Nisam ga videla od kada je definitivno otisao u penziju. Imao je medju-fazu kad je par dana nedeljno, posto su ga isutirali iz kancelarije da bi se novi Veliki Tata uselio, sedeo sa nama u kancelariji Research Fellows. Uvek je dolazio sa novom pricom. Neki put nam je citao pesme koje je napisao, a jednom prilikom, kad smo bili nasamo, procitao mi je ljubavno pismo koje je napisao

Povodom 3. maja, svetskog Dana slobode medija, novinar Filip Mladenović, honorarni saradnik Beograda 202, protestovao je ispred RTS i Radio Beograda zbog diskriminacije honoraraca.

Već mesecima honorarnim saradnicima se smanjuju iznosi honorara. Takodje,  sve su veća kašnjenja u isplati honorara, što poprima razmere mobinga.

Pre

Autobus na naftu boje hepatitisa, ce

uskoro odlazi za Surčin

ponekad se pokašto i kurčim, bre

i teatralan sam, veličanstveno

izgledam kao onaj Turčin

glavom i bradom otpučim komad Zida plača

nekada su reči bile ubojitije od mača

a danas su pitome kao kakva mačka

pišem pišom redove kojima ne treba ni tačka