Moje selo lepše od Pariza

Na samom početku moram da vas upozorim da je ovo istinita priča. Radnja je smeštena u Srbiji i Crnoj Gori na pragu XXI veka, a podseća nas na one detalje o nama koji su često nevidljivi kada drugima predstavljamo naše društvo i njegovu političko-ekonomsku situaciju.

Dobro poznajem čoveka

Pecanje je jedna od vrhunskih ljudskih aktivnosti. Nikad i nigde mi nije tako kristalno jasno koliko malo su se ljudi menjali tokom civilizacije o kojoj imamo pisane tragove kao pri i na pecanju. Pri čemu ne naudite nimalo drugom ljudskom biću, a ne morate čak ni ribi. Nepromenljivo zlo u ljudima je lako dokazivo, sa dobrim uvek ide malo teže.

Koliko smo slobode osvojili, koliko pravde i koliko humanosti uneli u nas, u naše odnose tokom

Foto: Mira Zdjelar

La nostalgie de la barbarie est le dernier mot d'une civilisation. Nostalgija za varvarstvom je poslednja reč svake civilizacije. (E.M. Cioran)

Što duže živim na Kubi, sve češće sećam se jedne slike sa svog prvog putovanja u Havanu. Bilo je leto, jedan od onih tipičnih letnjih dana sa popodnevnim prolomom oblaka, obično oko pet sati, kad svi idu kući. Bio sam u turističkom autobusu, na Petoj aveniji, i gledao kako kiša neverovatnom brzinom stvara baruštine. Vozač je skrenuo sa Pete avenije, glavne saobraćajnice ali i vrlo niske ulice u koju se voda sliva, i krenuo da nas vozi nekom od manjih, ali prohodnijih, ulica uzbrdo. I tu je, međutim, bilo velikih bara. Na jednoj raskrsnici nakupilo se dosta vode, kao i ljudi koji su sa mnogo optimizma i strpljenja čekali nekakav prevoz. Vozač je mogao da ih zaobiđe i poštedi, ali on kao da je ubrzao, ne obazirući se uopšte na njih, i pošteno ih isprskao mutnom kišnicom sa ulice koja se gotovo nikad ne pere.

Jedna od stvari koju svako ko provede dovoljno vremena na Kubi primeti jeste nedostatak civičke svesti. Na predivnom Trgu Sv. Franje (Plaza San Francisco) u Staroj Havani može se provesti divno vreme šetajući, ali to često podrazumeva slalom u cilju zaobilaženja gomila konjske balege. Propuštanje vozača ili pešaka u saobraćaju vrlo je retko, čak i poštovanje sopstvene trake. Vrlo često spori automobili kao da namerno voze u levoj traci. U Centru za ljudsku genetiku González Coro u Vedadu u čekaonici sam jednom sedeo oko pola sata, i brojao mrtve muve na podu, ali i na prozorima, dok sam gledao kako se ljudi guraju u nekoj vrsti stampeda, sa sve trudnim pacijentkinjama, da bi videli čuvenog doktora Olivu. U Centru za genetiku nalazi se jedan od najužasnijih WC-a koji se mogu zamisliti. Da bi postojala civička svest, prvo mora da postoji civis.

Foto: Mira Zdjelar

He awoke and wanted Mars. (Philip K. Dick: We Can Remember It for You Wholesale)

Mitovi počivaju na činjenici da vreme i od najvećeg očaja napravi zanimljive priče. Sa protokom godina stvari koje su nam događale poprime tu patinu mita, kao što i starost i trulost gradova deluje privlačno. Odnosimo se sa mešavinom strahopoštovanja i divljenja prema Haussmannovom Parizu i viktorijanskim kućicama na tragovima bivše Imperije između ostalog i zato što imaju tu sreću da ono što ih je proizvelo nije sada i ovde.

Isti taj fenomen postoji i na ličnom planu. Nigde nisam bio nesrećniji i utučeniji nego za svoje četiri godine u Beču, a sada kad pomislim na Beč asocijacije su mi Maroni, Glühwein, sneg u okićenom i ukrašenom decembru, krugovi tramvaja jedinice i dvojke oko Ringstrasse uz gledanje ljudi, ukrasa i istog tog snega, pogled na Hofburg kada se sa Grabena skrene na Michaelerplatz, i, možda pre nego bilo šta drugo, most preko Dunavskog kanala koji me je vodio do kraja grada u kojem sam stanovao, most zvani Aspernbrücke.

(lūdus m. игра (igrá) f. juego m.  spel n. (a game with a winner), lek (a game without a winner) játék m.

“Tekst koji sledi je moj pokušaj da se zajedno setimo jednog čoveka za kog smatram da zaslužuje nagradu, nešto nazvano po njemu

Stalno svima ima nešto preče i nešto važnije ili «nije vreme». Ta je ideja samo jedan od mnogih razloga pisanja ovog teksta. Manji i nevažniji."

Novosadska ZmaJovina gimnazija imala je sedamdesetih (i kasnijih) godina prošlog veka profesora Dimitrija Zekavicu, predmet srpskohrvatski