- pukovnik, lider, terorista, državnik, vešti političar, revolucionar: sve to ili ništa od toga? Uvek ekscentričan i potpuno nepredvidiv, ipak, sve poželjniji gost zapadnih prestonica -
Моамер ел Гадафи, данас свечано прославља јубилеј "Велике револуције првог септембра". Прослава ће, како се најављује, бити грандиозна, уз присуство око 50 шефова држава, махом афричких лидера који у Триполију присуствују ванредном самиту Афричке уније. На позив "братског вође и водича револуције" у главни град Либије је отпутовао и председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац (припадници ВС ће учествовати у војној паради). Раније најављивани долазак руског председника Дмитрија Медведева и премијера Владимира Путина је демантован...но, о присуству и одсуству лидера великих сила нешто касније.
Гадафи - пуковник, лидер, терориста, државник, вешти политичар, револуционар, све то или ништа од тога? Увек ексцентричан и потпуно непредвидив, ипак, све пожељнији гост западних престоница.
Почетак, наравно скроман: рођен је у пустињској области Сирта, у сељачкој породици. Основну писменост и образовање стекао је, као и сва мушка деца, у верској школи. Негде у то време, добио је и надимак "ал џамил" - "згодни". Завршио је војну академију у Бенгазију 1965. године, где је, како се верује, упознао своје најверније сараднике и саборце у каснијем пучу. Након дипломирања, послат је у престижну британску војну академију Сендхерст (нисам баш сигурна како да напишем, знам како се изговара, Sandhurst).
Руку на срце, околности су биле повољне за војни coup d'etat првог септембра 1969. године. Остарели краљ Идриз Први био је на лечењу негде у Грчкој, а земљу је водио крунски принц, његов сестрић. Власт је преузета брзо, без крви: принц Саид Хасан ас-Сануси је стављен у кућни притвор, монархија је укинута и проглашена је Либијска Арапска Република, која ево, већ четири пуне деценије упорно пркоси и провоцира.
Иако је имао сву власт, Гадафи је пристао само на унапређење у чин пуковника (био је капетан). Просто се очекивало да буде унапређен (критичари би рекли "да се самоунапреди") у генерала, адмирала и већ у складу са обичајима превратника и пучиста војног профила. Но, то није урадио што се сматра куриозитетом, јер је пуковник врховни командант оружаних снага, које нису мале, а нису ни за потцењивање.
Свет је био заинтригиран наочитим вођом који се појављивао у оделима крем боје, са тренди наочарима, па су за тренутак разни салонски револуционари широм Европе и САД-а помислили и понадали се како су добили блискоисточног Че Гевару. Револуционара јесу добили и то каквог! Био је редовни гост Јосипа Броза, комуницирао је и са Милошевићем, а пријатељ му је Зоран Лилић (који му је однео почасну диплому "Мегатренд" универзитета).
Идеја је имао разних и са многима је контактирао, помагао, финансирао...Политички узор му је Гамал Абдел Насер и од њега је преузео идеју о "уједињењу свих Арапа", али и афричких нација генерално нa чему је заиста упорно и истрајно радиo (Афричка унија основана је пре свега његовим залагањем, уз подршку Нелсона Менделе); као и његови југословенски пријатељи и он је направио политичког мутанта: социјалистичку исламску џамахирију (која додуше, захваљајујући огромним резервама нафте и гаса, има све услове да опстане); по узору на Маоа и његову Црвену књигу написао је политичко философски трактат - Зелену књигу! Дружио се и са Совјетима, захваљујући чему је Либија прва држава ван Гвоздене завесе која је купила суперсоничне МИГ-25.
Пуковник и велики вођа је подржавао васколике "народноослободилачке" покрете по Африци (у Сијера Леонеу, Либерији на пример), финансирао је многе групе, војно интервенисао (он каже: на граници са Чадом, други кажу: уздуж и попреко Чада). Намерно подвлачим групе, јер је ту било свега: отворено је подржавао, од самог почетка ПЛО и рахметли Јасера Арафата (збoг чега су односи са Египтом нагло захладнели када је Египат потписао мировни споразум са Израелом)...али и многе друге групације које идеолошки нису биле уопште блиске његовим идејама. Хтео је да се Либија уједини са Тунисом, али је то пропало, чак су односи на граници потпуног анимозитета.
Либија је дуго важила за уточиште и спонзора исламских терориста. Гадафија је Запад дуго, дуго оптуживао да је финансирао и на друге начине помогао "Црни септембар" - терористичку групу која је поубијала израелске олимпијце у Минхену 1972. године, такође, сматра се да је Гадафи платио Карлосу "Шакалу" да киднапује бројне иранске и саудијске званичнике.
Реган га је назвао "Mad Dog of the Middle East" не само због подршке Ирану за време иранско-ирачког рата (1980-1988), када је Садам Хусеин био миљеник истих оних који су га колико две деценије касније у буквалном смислу, сатерали у рупу и напослетку, обесили. Додуше и пуковник је направио заокрет: своју једину кћер Аишу, која је адвокат по струци, упутио је у тим одбране тог истог Садама Хусеина...
Моамер Гадафи има посебну историју односа са Сједињеним Државама. Поред свих ствари и догађаја које сам до сада навела, постоје два кључна: постављање бомбе у берлинској дискотеци La Belle 5. априла 1986. када су настрадала два америчка војника (дискотека се налазила у тадашњем Западном Берлину и махом су је посећивали Американци из оближњих војних база). ЦИА је наводно, пресрела неке резговоре између Триполија и Либијске амбасаде у Источном Берлину на основу чега су закључили да је либијски режим умешан. Одмах затим (15. априла), по Регановом наређењу, уследила је акција "El Dorado Canyon" - када су бомбардовани Триполи и Бенгази. У нападима је међу тридесетак жртава била и Хана, Гадафијева усвојена кћер (неки тврде да је постхумно усвојена). Гадафи је одговорио лансирањем пројектила на италијанско острво Лампедуза (где је била нека америчка база), но, пројектил је завршио у мору пре циља. Период од јануара до марта те године је иначе био на ивици отвореног сукоба у Заливу Сидра у спору око територијалних вода (либијске патролне чамце Американци су упорно нападали).
Почев од 1982. године САД су забраниле увоз нафте из Либије, а сходно томе и извоз у Либију технологије неопходне за нафтну прерађивачку индустрију (мудри Европљани се нису одазвали апелу да учине исто).
Други, кључни моменат америчко-либијских односа је обарање Панам-овог лета број 103 изнад Локербија у Шкотској...тај догађај нећу да елаборирам, препоручујем Будимчев текст.
Односи са Великом Британијом, такође су били напети. Позорник Ивон Флечер (знам, знам Гоцо - треба да кажем позорница, али не могу, јер је то чин, а не бина на којој се играју представе) је погинула 1984. испред либијске амбасаде у Лондону. Иако се то догодило током демонстрација против Гадафијевог режима, истрага је утврдила да је метак наводно дошао из правца зграде амбасаде. Дипломате су се, наравно, позвале на имунитет и осим што су хитно враћени у Триполи - нико није до дана данашњег процесуиран за њену погибију. Велика Британија је прекинула дипломатске односе са Либијом управо због овог инцидента. Наравно, отопљавању односа свакако није допринело пресретање и претрес трговачког брода "Ексунд" 1987. године који је био пун оружја из Либије, а упућен Ирској Републиканској Армији (британски обавештајни извори сматрају да је то само једна од многих пошиљки које су из Либије ишле пут Северне Ирске).
Већи део деведесетих провео је под санкцијама Уједињених нација, прилично изолован. Међутим, ствари почињу да се мењају сасвим неочекивано и без најаве - баш као све када је у питању Моамер ел Гадафи.
Прво је 1999.године, уз посредовање тадашњег председника ЈАР Нелсона Менделе и генералног секретара УН-а Кофи Анана, пристао да изручи осумњичене за подметање бомбе на Панам-овом лету и то Холандији (уз договор да им се суди по шкотском праву): Уједињене нације су одмах реаговале суспензијом санкција, али САД нису промениле своју одлуку.
Након терористичких напада у Сједињеним Државама Гадафи је опет изненадио: био је први лидер једне муслиманске државе који је јавно и недвосмислено осудио напад и најавио борбу против Ал-Каиде. Исто тако, понудио је да међународна комисија изврши инспекцију војних постројења (а због његове изјаве почетком ирачког рата 2003. године како ће започети сопствени програм развоја оружја за масовно уништавање).
Први лидер велике западне силе који је посетио Триполи, био је Тони Блер, у то време - 2004. године, премијер Велике Британије. Нешто касније, то ће учинити и новоизабрани председник Француске Николас Саркози, који се трудио да покаже свету како је значајно допринео ослобађању бугарских медицинских сестара које су биле у затвору, осуђене због тога што су преко 400 либијске деце заразиле вирусом ХИВ-а. Но, да се не лажемо: Блер и Саркози су дошли са сасвим конкретним циљем и мотивима, а који мало имају везе са алтруизмом.
Либија је пре свега пустињска земља (више од 90% је заиста само пустиња), ту и тамо по која оаза. Међутим, то је огромна територија (нешто већа од Аљаске), преко 1, 7 милиона квадратних километара, од тога, 1700 километара обале дуж Средоземног мора. Живаљ је претежно у урбаним срединама: Триполију и Бенгазију пре свега. Међутим, подаци који могу да се пронађу на веб-страни Централне обавештајне агенције САД (ЦИА) фасцинирају. Примера ради, нешто мало јаче од 82% популације је писмено. Затим, негде сам прочитала да има преко милион студената! То је изузетно млада нација: просечна старост је 24 године за мушкарце, а жене су ту негде...све то треба упослити...Либија је девета у свету по пририодним резервама нафте, а прва у Африци (процењује се на неких четрдесетак милијарди барела), сходно томе, нафта и природни гас су најважнија грана привреде и то је суштински, прави и једини разлог да Гадафи од зликовца и бесног пса постане готово преко ноћи пожељни саговорник светских лидера.
Либија наиме, поред тога што има "црно" богатство - има и мали број становника, тек непуних шест милиона, па јој је отуда приход per capita ем висок, ем дозвољава да се рецимо изгради највећи водоводни систем на свету...То је Осмо светско чудо како га пуковник назива: 500 метара под земљом, из срца Сахаре, дубоко у њеном тлу, из 1300 подземних извора црпи се вода, која са дневних 6,5 милиона кубних метара снабдева готово целу Либију (пројекат није завршен, прва фаза коштала је 5 милијарди долара, а до краја, ко зна?).
Него да се вратим на "братског вођу и водича револуције", како му гласи званична функција у скраћеној верзији (у пуној, он је "водич Велике револуције од првог септембра Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије", неки кажу да превод треба да буде "првосептембарске револуције"). Он је тврдим, дочекао својих пет минута. Заборављају му се греси из прошлости, па тако 2006. године САД успостављају пуне дипломатске односе (а готово истовремено, о случајности, ето Ексон-Мобила и Шел-а у Либији).
Силвио Берлускони га је угостио прошле године, баш као и Саркози. Никако да ишчепркам фотографије шатора у Риму и Паризу. Исто је урадио и у Москви. Ових дана у САД се усијала расправа баш око поменутог шатора. Наиме, пуковник је намеран да током заседања Генералне скупштине Уједињених нација овог септембра борави у - шатору наравно, који би био подигнут на имању у Инглвуду (Englewood, NJ), месташцету у савезној држави Њу Џерси. Имање је у власништву Либијске мисије при УН-у. Међутим, има једна зачкољица: Инглвуд је насељен претежно ортодоксним Јеврејима којима се коса диже на глави од самог имена Гадафија, а након пуштања на слободу Ал-Меграхија и његовог тријумфалног дочека у Триполију су побеснели. Прича се да је одбијен захтев Гадафија да постави шаторе у Централ парку...
Него да се вратим на још неке интересантне ствари: Берлускони је јуче боравио у Либији, али на кратко. Обзиром на реакције око Ал-Меграхија, није остао на прослави јубилеја, но, нема разлога да не буде задовољан. Италија је потписала низ више него уносних уговора за државну нафтну компанију (ENI), а јуче је уз пресецање врпце означен почетак изградње модерног ауто-пута дуж 2000 километара медитеранске обале Либије, који ће повезати Тунис и Египат. Иначе, бизарни је детаљ да је постојећи пут са по једном траком изграђен у време једног другог Италијана - Бенита Дуче Мусолинија (већи део Либије, био је италијанска колонија, то је и разлог због којег старије генерације знају италијански) .
Нови број магазина "Тајм" (америчко издање) објавио је чланак који је добра допуна за неке тезе и идеје око ослобађања Ал Меграхија. Британски медији тврде да је Сеиф Ал Ислам Гадафи (да, један од синова, могући наследник) у авиону, на путу ка Триполију Ал Меграхију рекао како је "његово име било у свим трговинским, нафтним и гасним уговорима". Што није далеко од истине, Блер се 2007. године након посете Либији вратио са 900 милиона долара вредним уговором за Бритиш Петролеум. Но, Дејвид Милибанд све то пориче (целокупни Браунов кабинет уосталом). Половином августа је и Џон Меккејн био у посети Либији, са још неколицином сенатора, чак је и "твитовао" о томе, уосталом, прочитајте сами овде.
Овде ћу да убацим нешто што ће ми, верујем, добар број блогера замерити (но, хајде да дискутујемо): добро је што је Тадић у Триполију. Либија има средстава и отвара се свету. То тржиште је жељно свега, а спремно да плати - здравим кешом. Обзиром на историју више него добрих односа, као и на запажено присуство наших фирми ранијих година, било би јако добро ако би се договорио неки послић за нашу грађевинску, прехрамбену индустрију..Уосталом, ако Гадафију у посету долазе Берлускони, Саркози и враћају се са издашним уговорима, не видим шта би нас спречавало да добијемо део колача.
...
Осим што у свету постоји недоумица да ли је добар државник или способни и интелигентни диктатор (Фридом Хаус је проценио стање слободе у Либији као "непостојеће"), Гадафи је и отац осморо деце: седморице синова и једне кћери. Саиф Ал Ислам,архитекта, којег сматрају највероватнијим наследником на политичком трону Либије је један од њих, као и Ханибал Гадафи који је прошле године, заједно са супругом, био ухапшен у у једном луксузном женевском хотелу, због оптужбе да су малтретирали послугу. Либија је због овог инцидента промптно обуставила снабдевање нафтом Швајцарске и повукла преко 5 милијарди долара из свих швајцарских банака; обашка, неколико бизнисмена Швајцараца није могло да напусти Либију. Швајцарска је схватила поруку, те се ових дана председник Швајцарске конфедерације Ханс-Рудолф Мерц лично извинио за "неспоразум" (о сумама за споразумно повлачење тужби се не прича, непристојно је).
Гадафијеви су љубитељи фудбала: Моамер је власник неких 7% акција Јувентуса, а један од синова чини ми се да је сувласник Удинезеа.
...
Моамер Гадафи познат је још по нечему: Амазонској гарди. Вођу револуције наиме, чувају жене (кажу, одличне познаватељке борилачких вештина).