Stvari uvek treba početi malim koracima
Primetio sam da sam malo otežao. Nije mi jasno kako, pa ja uopšte ne jedem mnogo. Nema veze, odlučim da rešim taj problem još danas. Upisaću se u teretanu da vežbam, samo moram prvo da odem do banke da podignem novac za članarinu. Odem kolima do najbliže banke, tu odmah na uglu, i baš kad sam prilazio setim se da nemaju automat kojem se može prići kolima. Koja gnjavaža! E nema šanse da sad stanem, parkiram i izlazim iz kola da bih ušao u banku. Setim se da se tri kilometra niže nalazi druga banka koja ima automat kojem se može prići kolima. Odvezem tamo, podignem novac lepo iz kola, pa onda nazad do teretane da uplatim članarinu. Rešen i taj problem.
Умешност конфигурирања
Читам нешто и пијем кафу пред час преко пута факултета. Девојци на суседном столу управо пристижу другарице. Знате ли да овде имају бесплатан интернет, каже им, само је мало компликовано за конфигурирање? За тили час свима намешта и подешава везу.
Следећег дана се поново задесим с истом девојком у кафеу. Наилази неки дечко и у пролазу, с ногу, размењује пар речи с њом. Пита је да ли зна да овде имају бесплатан интернет, само је мало компликовано за конфигурирање.
- Стварно? Ај вади лаптоп и покажи ми како да наместим,
каже смешећи се прелепо и правећи му место до себе на фотељи.
Та прича је готова
Врућина, негде баш најгори део дана. Улица испод је потпуно пуста. Наилази фића и, из чистог мира, промашује благу кривину испред зграде, удара бочно у ивичњак и преврће се на кров. У секунди пас излеће кроз разбијен прозор и, правом линијом, јури преко улице, преко травњака, поред тениских терена, и нестаје у шуми на брежуљку. Док сам слетео низ степенице два човека, без огреботине, су већ ван кола и дозивају пса. Не вреди.
А и новац за оглас у новинама би био бачен.
Судбоносна раскрсница
Од првог дана кад је нови пут близу њихове куће био пуштен у употребу осетио је нелагоду према раскрсници на којој се искључивао са тог пута. Била је преширока, превелика, путеви који су је чинили су имали по четири трака, возило се брзо, није било стоп знака у ниједном правцу, већ само знак предности за нови пут, још је била и неосветљена, и бојао се да ће га неко возило, појављујући се изненадно, из мрака, ударити док скреће лево и сече преко трака за супротни правац да би ушао у своје насеље. Временом се нелагода претворила у страх и постао је сигуран да ће му се раскрсница некако уплести у живот.
Како ујутру није имао проблема са раскрсницом - скретао је удесно и увек је било довољно светло - на посао је долазио на време, али је убрзо почео да одлаже одлазак кући. Кад би требало поћи увек је налазио нешто што је неизоставно морало бити урађено баш тада. Мало помало ова одлагања су постала вишечасовна. Наравно, напредовао је веома лепо на послу. Већа одговорност је доносила и више обавеза, али је он све лако савлађивао уз помоћ додатног рада и растућег страха од раскрснице, напредујући још више и још брже.
Тог дана, много година доцније, је одлучио да раније оде кући. Одахнуо је кад је прошао раскрсницу. Још један поклоњен дан живота.
После пола сата седео је у својој дневној соби поред неке жене којој није знао шта да каже. Затим су и нека деца прошла поред њих и, видевши га, клиснула ужурбано у своје собе затворивши врата и не излазећи одатле ни да би јела.
Месец дана касније супруга је предала документе за развод. Отприлике у исто време је, због честих незгода и захтева грађана, и семафор коначно постављен на раскрсницу. Од тада он живи сам, долази кући рано, једе из конзерви, и више не напредује на послу.