Košarka, košarka između ostalog

Košarku sam počeo da treniram kasno, tek pred kraj osmog razreda. Ne bih ni tada da me nije nagovorio jedan dečak iz ulice. Sinoć sam ga video iz kola, hoda ulicom u mantilu, s naočarima. Lako je moglo da se desi i obrnuto, da vidi on mene kako hodam, u mantilu, s naočarima. On je danas profa na Ekonomskom, a tada je bio godinu dana od mene stariji gimnazijalac. Otišao sam jednog dana sa njim na Kališ i tamo ostao par sledećih godina.

Za igranje košarke nisam imao ni naročite želje ni talenta, ali sam imao zavidan koeficijent samodiscipline i verovatno još veći stepen inercije. Kad sam već tu, onda ću kao i ostali, pretpostavljam da je to bio moj tadašnji moto…Trener juniora Partizana bio je Peša, danas poznatiji kao Svetislav Pešić. Potom, veoma brzo potom, Pešić, tada i trener i igrač, prešao je u Bosnu, pa nam se trener promenio. Taj novi, Branko Fatori, imao je visoko mišljenje o fizičkoj kondiciji igrača i odbrambenoj igri. Zbog toga sam raspust između osmog i prvog proveo na jednom poljančetu ispod Partizanovog fudbalskog stadiona. Poljana je bila poluzapuštena,  nekad je neko igrao mali fudbal na njoj. E tu smo mi trčali, lagano, brzo, sprint, lagano, brzo, još brže… i tako danima. Loptu smo videli u septembru. Tek smo se tad vratili na Kališ gde smo prvi put posle tri meseca pokušavali da je ubacimo u koš. Table su bile nove, providne. Onda smo igrali protiv Voždovačkog. Kod njih smo bili, na terenu preko puta Jedanaeste. Ja sam čuvao jednog Duleta koga sam znao sa letovanja u Bečićima na kome smo obojica bili u svojstvu nesuđenih izviđača.

Ne znam za Duleta, ali ja nisam bio izviđać nego mi je Boban (iz mog kraja, dve ulice od mene) dao ideju da možemo s njima na more, sa tim izviđačima s Dušanovca. Nije bilo skupo, a u cenu je bio uračunat i autobus i šatori u kojima ćemo da spavamo. E, u kampu sam upoznao tog Duleta (na kome igram presing na terenu preko puta Jedanaeste). Boban, Dule i mi ostali svakog jutra i večeri stajali smo mirno pored jarbola na kome se dizala odnosno spuštala zastava i pevali himnu. Jedne večeri, izviđački šef, oficir, nešto u tom smislu, mladić svakako stariji od mene, prišao je našem stroju i prilično iznerviran naložio meni i još jednom da istupimo korak napred. Loše pevamo i time kvarimo dojam, izjavio je. Bio sam zbunjen. Pomislio sam da mu kažem da ja uopšte nisam izviđač, da sam slobodan čovek koji ima pravo i da ne zna da peva, i koji je on muzički kritičar da ocenjuje moje pevanje i slično, ali sam se suzdržao i nisam rekao ništa. Ovo pominjem kao prilog tvrdnji o količniku samodiscipline koji sam u mladosti posedovao. Pri sledećim pevanjima himne, trudio sam se da to radim što tiše, praktično sam samo otvarao usta, da ne bih kvario ugođaj.

U kampu je bilo i devojaka.  Jedna, na kojoj mi se ponekad zaustavljao pogled, imala je momka. Delovao mi je kao da on jeste izviđač. S plaže su često dolazili zagrljeni. Pitao sam se kako li uspevaju da usklade korak u svom zajedničkom penjanju po uskoj strmoj stazi koja je delila obalu mora od visoravni na kojoj je bio naš logor. Razmišljao sam kakav li ona ima odnos prema ljudima koji slabo pevaju himnu.

Dule je imao bele leviske. To me je impresioniralo. Rekao mi je da ih je kupio u komisionu u Knez Mihajlovoj. S tog sam se letovanja vratio sa prilično jasnom predstavom o tome šta treba da mi bude cilj kome ću da težim u narednom periodu.

Ali, pre nego što sam svoj cilj ostvario, eto me gde igram presing po celom terenu na tom Duletu, koji je, za razliku od mene, dugo trenirao, a posedovao je, osim belih leviski, i popriličnu količinu talenta za basket. Zato sam se trudio da dam sve od sebe. Tom sam prilikom postigao svoj prvi takmičarski koš, bila je to jedna odbijena lopta koju sam ugrabio i umuvao zicer. Takođe, postigao sam i jedno od dva bacanja koje sam šutirao posle grubog faula jednog od košarkaša Voždovačkog. Igrao sam još neko vreme i izašao sa 5 ličnih. Utakmicu smo izgubili s malom razlikom i bio sam jedan od retkih koje je Fatori tog dana pohvalio zbog zalaganja. Pretpostavljam da mu se dopalo što sam zahvaljujući letnjim kondicionim pripremama trčao oko zbunjenog Duleta kao Pavićev Ruski hrt, koji, ko je čitao zna, trčeći pravi krugove oko lisice dok ova punom snagom šprintuje pravolinijski.

Sledeći trener bio mi je Reba Ćorković.

Leti smo i dalje trenirali na Kališu. Zimi u Zemunu, u jednoj sali blizu Konjičke škole. Nekad i dva put dnevno. Veći deo dana kad nisam bio u školi provodio sam u vozilima Gradskog saobraćajnog. Zato sam u svojoj adidas torbi stalno nosio neki školski udžbenik. Istoriju prilično često. Od moje kuće do Konjičke škole brat bratu, što jedan što drugi autobus, 45 minuta. Taman da se razumeju razlozi koji su saveznike naterali da oklevaju pri donošenju odluke o otvaranju drugog fronta u prošlom svetskom ratu.

Negde oko prvog tromesečja trećeg razreda, stajao sam na uglu Dušanove i Dobračine, posle škole, razmišljajući da li je došao trenutak da prestanem s treniranjem. Postojali su neki razlozi zbog kojih sam razmišljao o tome, ne bih da gnjavim sada i sa tim. U svakom slučaju, stajao sam na tom mestu shvatajući da ako ne odem u Zemun preda mnom se otvaraju neslućena prostranstva slobodnog vremena koje slobodan čovek može da upotrebi u skladu sa svojom slobodnom voljom. Onda je naišla Sanda, moj razred, odeljenje do mog. Krenula je u bakalnicu na uglu Dušanove i Dositejeve da kupi kranč čokoladu. Pravio sam joj društvo. Onda smo još neko vreme razgovarali tu na ulici preko puta Prve beogradske. Lako je moguće da sam na onom ćošku te večeri stajao upravo želeći da naiđe Sanda s kojom ću malo da odstojim i razgovaram. Ko će ga više znati. Nekad se stvarno ne zna da li je starija kokoška ili jaje. Sandin broj telefona zapisao sam na pregradi svoje braon kožne torbe. Nisam bio siguran da sam ga zapisao dovoljno čitko i vidljivo. To me je malo mučilo dok sam nešto kasnije, penjući se Dobračinom, prolazio pored Čukur česme.

Beograd je te večeri bio tih grad prepun tajni koje samo čekaju da budu otkrivene.

(nastaviće se)