ОСВЕТА
„Шта је поезија која не спасава / народе ни људе?", запитао се на крају Другог светског рата у једној песми пољски нобеловац Чеслав Милош. Коју годину касније немачки филозоф Теодор Адорно тражио je сличан одговор - како је могуће писати поезију после Аушвица? Тих година, затрпана гомилом лешева, идеја величине и племенитости људског духа и мисли заударала је широм света. А поезија, некада најцењенији залог те идеје, морала је да тражи себи одступницу.
Уосталом, шта нама данас значи поезија? Песме се ретко пишу, а још ређе читају, песницима данас нико не верује више него што би веровао неком сувишном државном чиновнику, чије постојање јесте тек плод једне давне инерције, када је свет био сасвим другачији. Утонули у хуку модерног света, његову брзину, моћ и себичност, песници све више постају налик некаквим убогим азилантима, које богатији рођаци примају преко воље, уз неизречену жељу да се на њих што пре заборави. А ипак, код толико достојнијих занимања, неколицина и даље пише песме.
Уколико су у првој половини прошлог века најбољи стихови махом исписивани на руском језику, време које је потом уследило донело је превласт пољске поезије. Патетично речено, реч је о племству четворо песника - Чеславу Милошу, Тадеушу Ружевичу, Збигњеву Херберту и Вислави Шимборској. Ови данас класици књижевности, светску славу стицали су више захваљујући свом политичком дисидентству, док је оно друго, важније дисиденство - отпадништво од свих помодних литерарних експеримената и мода - задуго остало незаслужено пренебрегнуто. У ствари, њихова величина лежи управо у томе што су знали одговор на новонасталу ситуацију: како да у духoвно пољуљаном свету опет изборе место за величину речи, како да песницима, једноставно, изнова поверујемо. Њихова незнатнија песничка сабраћа дошли су до литице над којом се не пева због опијености висином или осећања надошле моћи, већ пре због страха од пада. У свету који је изгубио меру вредности, а самим тим поезија предмет свог певања, у поезији је наступило доба, како га је Милош звао, принудног хероизма. А то је значило певати са свешћу да разлокани свет пред нама нема величину која би била залог велике поезије. Свет је, напросто, духовно омалио. Или, да будемо скептичнији у овом катастрофичном сагледавању, напокон нам се као такав указао.
Па шта је, при свему овоме, било право решење за поезију. Управо оно што су нам понудили пољски песници: открити, свако за себе, властити литерарни класицизам, не у оном стилском смислу, већ класицизам који подразумева сагласност између песникâ и читалаца да овај свет има њима заједничке вредности, убеђења и осећања. Ако је до тих вредности било теже доћи, тим је тај напор био вреднији; ако су изгледале неугледно, тим је значајније њихово поновно откриће.
Реч је, једним делом, о умећу певања малих ствари. Од поменутих пољских литерарних племића, у овоме је несумњиво највештија Вислава Шимборска: наиме, тешко је замислити песника који, као она, и од тако баналног догађаја, као што је уобичајени породични ручак, може направити ваљану поезију. Док су Херберт и Милош склонији високом и господственијем тону поезије, а Ружевич порузи и преиспитивању, Шимборска би сe с правом могла назвати песником малих ствари. Уосталом, и тон код ње је стишан, присно хуморан и луцидан, лишен патетике, док је традиционална осећајност, која је из модерне поезије прогнана, кључни елемент њених песама. Али залудно је препоручивати песнике парафразирањем или рашчлањивањем њихових песама и стила...
Стога, шта је, за Шимборску - како је питао Милош - поезија која не спасава народе и људе? У њеној програмској песми Радост писања, која описује настајање целог једног света из капље мастила, дакле настајање једне песме, завршни стихови гласе:
„Значи постоји такав свет
Над којим влада независна судбина?
Време које везујем ланцима знакова?
Вечно постојање по мом наређењу?
Радост писања.
Могућност овековечавања.
Освета смртне руке."
А освета Виславе Шимборске, парадоксално, јесте наjплеменитија освета коју литература може замислити. То је освета добре поезије.
есеј из књиге "4000 знакова"