Besmisao smisla

Ja ovo moram da objavim ali vi to ne morate da čitate!

E pa krećem. Besmisao smisla ili besmisao besmisla ili Nesuvislost nesuvislosti, kako je davno naslovio svoju knjigu Abu-Walid Muhammad ibn Ahmad ibn Muhammad ibn Rušd, poznatiji po nickname-u AVEROES.

Najbolji, najprovereniji put ka besmislu smisla ili besmislu besmisla je depresija. Ona se ne događa odjednom, u trenutku, to je proces koji traje i trajanjem dobija sve veću snagu, zamah. Moлчание je svakako početak, zatim osamljivanje, striktno izbegavanje komunikacije s bližnjima i daljnjima, brisanje svih spojki sa svetom i životom okolotebnim. Briga, saveti, onih koji te vole i koje ti voliš i pored ili usprkos ljubavi i želji da ti pomognu, nekorisni su, šuplji i ne odzvanjaju u okeanu tvog stanja, iz trenutka u trenutak, sve bližeg besmislu besmisla. Deo mentalija koji nije zaražen besmislom, hvata se u koštac, nudi izlaze i rešenja ali RIEN!

Počinješ da se srođuješ sa stanjem u kojem si, prepuštaš mu se, dolivaš ulje na vatru, čak! Ne, nije to prijatan osećaj, naprotiv, dapače, Hidra je to, bezbroj njenih glava grize te iznutra, svud po tebi njeni hladni ljigavi pipci! Suvisli deo tvog mentalnog sustava, sve slabije se odupire, pitanje ČEMU SVE, raste u ogroman crni neprovidni pokrov.

Radi nešto, slikaj, piši, idi iz Beograda, promeni mesto, odmakni se od sebe, ne prepuštaj se...

Odem, promenim mesto, odem kod drugara kod kojeg sam godinama punio baterije. Obraduje mi se, i ja njemu, dočeka me supom s knedlama od griza, zna šta volim, rinflajšom i sosom od mirođije. Sutra opet supa ali od stare koke, knedle od džigerice, pileći, kokošiji paprikaš s božanstvenim noklama kuvan u kotliću, ručamo nas šestorica, sipamo po dva, tri puta, znoj nas obliva, cokćemo i u nebesa dižemo kulinara, Zdenka gastronomsku legendu. Prekosutra, jare pod sačom, oko njega krompir i pokoja mrkva (šangarepa): Iz estetskih razloga, da mi slikar ne nađe manu.

Pre, u toku sačovanja jareta, tuširam se, prija mi, izlazim na sunce, dan kao upisan, nedelja, suv sam dok si rekao Mikele! Posle: Hoćeš da te vodim na desert? Na petnaestak metara do kuće crn dud, savile mu se grane od roda. Našopamo se dudinja kao guske. Kad nam slegne, idemo na beli.

Kasnije, oko pet sati, možda koji minut više, sedim go do pojasa u čamcu, reda radi zabačen štap uz drezgu, plitko je, nema ni 30 centima: Voda se povlači a za njom i riba, ide u dubinu. Sunce, blagotvorno sunce, peče me i greje baš po meri. Osećam oseku depresije, milimetar po milimetar, ali se povlači, lagano nestaje i grč u vratnoramenom pojasu. Pratim let velike sive čaplje, mala bela čaplja s tankim perčinom na glavi, tu pored, hitro kljunom lovi ribice. Na mene ne obraća pažnju, mirnog, nepomičnog, opuštenog, deo sam Jame, stopljen sam s njom. Dobar dan, glas iza mojih leđa, ribarska služba, imate li dozvolu? Zna me, poznaje me više od deset godina. Dobar dan, nemam. Ali štap...zabačen...pecate... Ne, ne pecam, dozivam se sebi i uživam u Jami, štap je dekoracija, samo upotpunjava ugođaj. Gleda me, baci pogled na čamac: Vi ste kod Zdenka u gostima? Da. Dobro onda, okreće se, odlazi. Pokvario mi je ugođajni opuštaj! Smotam štap, zapalim i nastavim da upijam tople zrake mog Boga.

Idemo do Pinka da se dogovorimo za prekosutra...neka, ja ću da odnesem štap i gliste. Dobar dan dobri ljudi...Ej zdravo, pa di si ti čoveče, nema te godinu dana? Pink na svom pontonu, prvi put ove godine zabacujem, izvlači teleskope i krpom briše svaki segment. Uredan kao Švajcarac, strpljiv kao Kinez. Čaki laje iz sveg glasa, preko ograde milujem i češkam Loru po glavi, liže mi ruku. Iz kuće se čuje piskutavo Đinino lajanje. Pinkova žena je iznosi ispod miške, otima joj se, temperamentna, vesela: Dobro, dobro, čekaj da otvorim vrata. Izliza me, izljubi ružičastim jezičkom. Čaki laje i dalje. Dođi mazim, kažem, uspravlja se uz vrata, pružim mu šaku da me omiriše, onda ga mazim po glavi i vratu obraslim u gustu oštru dlaku. Prestaje da laje, legne i prijateljski me gleda žućkasto smeđim očima.

Smisao! Kako? Kojim putem, načinom...tajanstveno ali pojavljuje se, isprva bledunjavo a onda! Viri, prikrada se, sve mu jasnije konture!

Ustanem rano, Zdenko juče otišao u Novi Sad, pec mobilnim. Sedam u prostran mercedes, na sedištu pored mene kapa sa znakom Coca Cole, zaboravio si je na stolu, možda ti danas zatreba. Dan, posle sinoćne provale oblaka, siv, tmuran, kiša rosi, kao jesenja. Ostavite me kod Mekatora. Moj kraj. Ulica Dr Ribara, podižem pogled, šesti sprat, žardinjera puna cveća kao nekad. Trideset i pet godina sam tu bivao, po deset, dvadeset, mesec dana, to mi je bila baza. U glavi mi zazvoni njen, taštin glas a ja iz Izbe, Bo, Leka, Matić...nikad se rastati, tiho, da je ne probudim, ulazim oko dva posle ponoći. Uzmi i jedi, imaš u frižideru sremske i paradajza... Hoću, spavajte vi, ne brinite za mene, laku noć. Obuzima me, umotava u sebe, tuga. Odupirem se, prođem kroz pasaž, odem, završim šta sam imao pa u Orfei. Produženi s mlekom, ne uživam kao nekad, skraćujem boravak, nova konobarica, klinka, mutava, šta li, ni dobar dan, ni doviđenja! U pekari do, dajte mi pet velikih pereca. Zovem Miroslava, javlja se Danica, stavi kafu, dolazim devetkom, stići ću brzo.

Ja (ti, on, mi, vi, oni) omnia mea mecum porto! Pa kako onda pobeći od sebe? Možeš ti  koješta turiti u neku od svojih unutarnjih fijoka (ladica) ali one su u tebi, uvek u tebi! Ništa se ne može odstraniti, obrisati, zaboraviti...putuje taj bagaž s tobom, ma gde ti bio ili išao.

Osamnaestog juna mi je zakazan pregled, jednogodišnji, kardiološki u KCS, ono, krv, mokraća, kardiogram, test opterećenja. Vratiću se s Jame ranije i možda odem u Pančevo na više puta zakazivan burek na koji me zvao Frehand, ne može da šteti, dapače! Kaže mi Zdenko: Posle ove Jamske terapije, pitaće te srčani lekar: A što ste vi došli, pa vi pucate od zdravlja? U glavi mi sevnu, kako mi je bilo u bolnici, osećao sam se čarobnobregovski! Imalo smisla! Redovi, sabori, čekanje da te pregleda lekar, to je druga priča, kad obučeš pižamu (pidžamu), ostaviš civil u bolničkoj garderobi, popneš se u sobu i legneš u krevet, osetiš neko blaženstvo, ni traga besmislu. Tomas Man, gigant, gromada! Uzgred, biopsija kaže: Benigno.

Koje je to zamajavanje, koji bućkuriš! S jedne strane često pominjem da sam odlučio da poživim do devedeset i šeste mi godine a s druge ili drugih strana, javno se benavim, ogoljeno kukumavčim skroz naskroz, zamaram i vas i sebe nekakvim besmislom besmisla, utonućima u baruštinu depresije! Manite se čitanja ove papazjanije! Ponavljam, ja moram ovo da objavim, prvo, iz razloga ekstrovertnosti sopstvene mi, ali, drugo, i zbog željene i priželjkivane lekovitosti koju ovaj moj čin može da prizove i izazove nestanak (koliko traje da traje) mraka, tmuše u koju sam utonuo.

Neću zatvoriti mogućnost komentarisanja ali bih voleo da me komentarima rasturate, sprdate se, rugate mi se... Ni u kom slučaju nemojte da saučestvujete s mnome! Činjenica, saznanje da nisam usamljen, nikako me ne može utešiti niti mi doneti dobra.

Beleška 1

Pavle je, kad su mu bratenci dolazili i posećivali ga, govorio: Vidi mi se, kaže, da neke mađije vladaju u ljudskom životu, a ne Bog, niti volja ljudska..........smatra da čelovjek treba da živi besmisleno, kao i životinja, zver, biljka. Smisao života, kaže, našao je u tome, da živi onako, kako mu šta dođe, veselje, neveselost, žalost, radost.

Miloš Crnjanski, Seobe

Beleška 2

Pa ja i živim kao Pavle! Kako mi šta dođe ali ni on nije uspeo da zaobiđe depresiju. Kako ono napisa onaj strani Vladika i pjesnik: Čašu meda jošt niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči. Istina živa! Ali je naporno sestro, brate!

Beleška 3

Fijoke (ladice) se, vratio sam se u BGD, lahko lagano otvaraju...