Скоро сам упитао пријатељe да ми препоручe неколико књига које су релативно нове (нисмо улазили у прецизне дефиниције, али се подразумевало нешто као последњих двадесетак година, дакле ништа Андрић, Киш, Пекић, Селимовић, Тишма, Црњански, ...), у оригиналу написане на српском, и добре. Понудили су, без претензија да списак буде потпун или икако уређен (уосталом, састављен је необавезно, преко залогаја, уз обећање да ће додати још кад се отрезне и сете), са експлицитном напоменом да је субјективан (а какав иначе?), шест наслова,
Тата (Крсто Поповски),
Комо (Срђан Ваљаревић),
Looney Tunes (Светислав Басара),
Страх и његов слуга (Мирјана Новаковић)
Судбина и коментари (Радослав Петковић)
Под сенком крила (Предраг Брајовић)
Нашао сам, у једном дану, а у две књижаре, Вулкан и Плато у Кнез Михалјовој, првих пет књига са списка. Мислим да се она последња, посебна, свакако више и не може наћи у књижарама, али њу сам већ раније прочитао, доступна је на нету (линк), а то је тек само једна од њених посебности. У погледу Басаре ми се ништа није изменило. Или бар не на боље. У најбољем случају мимоилазне праве (или како људи од пера и ерудиције умеју да отменије кажу, некомпатибилни сензибилитети).
Онда сам, благо мучен неким вирусом који сам, наравно, од свих могућих места, навукао у авиону, прочитао Беснило, поново, после дужег времена. Добар је Пекић. Стварно добар. Мени су мале књижице попут Одбране (и, наравно, неприкосновених, Авлије и Гробнице) савршене, а овеће ме унапред помало одбијају, али приличан обим Беснила ствара довољно времена за опуштање и препуштање умећу жонглера и лакоћи с којом он одржава све те приче у ваздуху ("ево пет лоптица, ма ево и шест, није то ништа, хм, чекај да видим још колико могу" и тако додавајући док све приче, у побеснелом свету, односно заједно с њим, не изгубе путању и не растуре се).
(Иначе, у Платоу у Кнез Михајловој ради жена која има у глави попис и место свих књига у књижари. Две цуре су, уз помоћ компјутера, азбучног реда и којечега, пробале да ми помогну да нађем Тату, али су се на крају отказале и питале ту жену, те је она одмах отишла, чучнула уз неку хрпу и једном руком, јер је у другој држала телефон и наручивала неке речнике, одатле извукла једини примерак књиге у књижари. Онда смо потпуно исти поступак, две цуре, компјутер, азбучни ред, којешта, и на крају жена жонглер на телефону, једном руком, књига у ваздуху, поновили и за Looney Tunes.)
Сво моје умеће књижевне критике се своди на јако једноставан и субјективан (а какав иначе?) читалачки критеријум који дели књиге на оне које није вредело читати и оне које јесте, односно оне које су биле досадне и које нису, а ту нема недоумице. Могу да замислим људе у премишљању да ли је нешто лепо, паметно, корисно, поучно (мада не видим много разлога за замарања у том правцу), још боље могу да замислим неодлучност око тога да ли је нешто езотерично, синкретичко, савремено, бременито (ту видим још мање разлога за замарање), али не видим начин да се неко двоуми да ли је нешто досадно или не.
Дакле, као пријатељи пријатељу, као преко залогаја, као без претензија, имате ли неколико недосадних, правих жонглерских, књига које би, вешто, једном руком, издвојили из хрпе?