Овај текст је наставак дискусије на теми изнетој на Сунце прошлог лета у овим текстовима КЛИК и КЛИК.
Шта смо тада имали: једну моју радикалну идеју о драстичном унапређењу пољопривреде и суштинско преоријентисање Света на соларну енергију, те друштвено-економске имликације такве трансформације. Из дискусије која је уследила смо научили много тога о економским, техничким и технолошким изазовима који би стојали на путу, али ништа што би суштински оборило ту идеју или понудило бољу алтернативу.
Шта се у међувремену дешавало?
Као прво уметник наслика позадину па ево наше: ово је већ девети месец за редом како се бележе рекордне температуре за период од годину дана. Не мора ништа да значи, али је прилично занимљив тренд у контексту ове приче.
Као друго, цена нафте је наставила да пада и отишла испод 30 долара, а постало је јасно да ће цена остати на ниском нивоу дуже време, да није само обарање руку Саудијаца и Амера поводом удела на тржишту и завртање руке Русији. Инвестиције у обновљиве изворе енергије су претекле инвестиције у фосилна горива по први пут. Продаја хибриних и електричних аутомобила је почела да опада, највероватније јер су под условима јефтине нафте конвенционална возила на бензин поново постала веома примамљива.
Политички, највећи пробој након Обаминог говора с краја лета 2015. десио се у децембру исте године на самиту у Паризу поводом климатских промена . Први пут су се све земље, укључујући и оне најмоћније усагласиле да се предузму конкретни кораци да се ухвати у коштац са глобалним загревањем. Кина и САД су обећала и значајна средства да се помогне земљама у развоју да имплементирају онбновљиве изворе енергије. То је помало лицемеран потез јер би далеко већи ефекат дало кад би се те две земље као убедљиво највећи загађивачи и емитери угљен-диоксида сконцентрисале управо на своју транзицију коју су, баш да не би оштетили своје привреде, тако дуго кукавички избегавале. Но добро, и ово је прилика да се уради нешто позитивно, па би је требало искористити. Кина изгледа сасвим решена да заиста спроведе озбиљне енергетске и економске реформе, али и еколошке реформе. Смањена је потражња за челиком, цена му је отишла у бунар, смањују се капацитети трајно, а радна снага преусмерава у друге делатности. Кина веома амбициозно и енергично гура пројекат "један појас, један пут" којим инвестиције у инфраструктуру извози упошљавајући тако кинеску грађевинску индустрију која је у великој мери завршила огромне послове у самој Кини**. Верујем да би посао са Железаром у Смедереву требало посматрати управо у том светлу, као измештање тешке индустрије из Кине и као обезбеђење стратешког материјала за инфраструктурне пројекте у источној Европи. Такође, и САД и Кина су се устремиле на смањење производње ел. енергије из угља што је вероватно најпрљавија сировина за њено добијање. Даље, инвестиције у соларну енергију су просто експлодирале у две највеће земље, а нарочито у Кини која је и престигла Немачку на првом месту на листи земаља са највећим инсталисаним капацитетом за соларну енергију. По новом Петогодишњем плану до 2020. ти капацитети би требало да се утроструче(!!). Још један детаљ је и нова рунда инвестиција у нуклеарне електране најновије генерације. Ту се планира стотинак нових електрана, а планира се и изградња у околним земљама. То би требало додатно да ојача транзицију ка обновљивим изворима енергије, јер нуклеарна енергија, иако није обновљиви извор, не производи гасове који доводе до ефекта стаклене баште.
Иако сам конкретно помињао само Кину и САД, слично се дешава и широм света>>>>КЛИК, чак и у нафтом богатим земљама. Блиски исток је благословен у енергетском смислу, не само нафтом већ и сунчевом светлошћу, очигледно им је и у будућности неизбежно ослањање на извоз енергије. Економист је скоро писао да је постигнут нови рекорд у цени соларне енергије. У питању је велика електрана у Мексику, а ни она у Мароку, наводно највећа на свету не заостаје пуно, а цена је $40/MWh>>>>КЛИК. Будући да се цене самих соларних панела већ опасно приближавају нули те да трошкови инсталације и носеће конструкције изгледа постају примарни трошак за инвеститоре не бих се надао неком драматичном даљем пробоју у смислу цене, што управо може бити разлог за све више инвестиција. Наиме, овако лаички гледано, кад инвеститор не страхује од пада цена опреме у будућности сигурнији је у поврат инвестиције. Такође, субвенције су све мање неопходне за подстицање улагања и feed-in тарифе су све мање.
Да не изоставимо ни енергију ветра, инвестиције у ту област такође цветају. Тренутно је то вероватно најлукративнији вид инвестиције у обновљиве изворе енергије са најсигурнијим и најбржим повратом уложених средстава. Међутим, снага ветра је веома ограничен ресурс који ни теоретски не може бити доминанатан извор енергије у будућности, као што то нажалост не може бити ни снага воде.
Маск се за све паре клади на електрична возила са литијум јонским батеријама, а недавно је подуплао улог откупљујући и своју Ц фирму Солар Сити* интегришући је у Б фирму - Теслу (фирма A му је наравно - Спејс Екс). Спекулише се, а Маск сам је дао довољно смерница за такве спекулације, да жели да обједини и закружи понуду под брендом Тесла и тако сва три главна производа (аутомобил, соларни панели и батерије) учини атрактивнијим. Оно што је ту битније у економском смислу је да је његова Гигафабрика за литијум јонске батерије у Невади која сама треба да обезбеди половину укупне производње батерија на целом свету(!!) чак и проширена у односу на првобитне планове. Масково оправдање за тако одлучан потез је отприлике следеће: "Ми пратимо и подржавамо развој свих технологија за складиштење електричне енергије. Нема великог пробоја на видику. Ако га и буде изван наше фирме коме ће продати ту батерију, ако не највећој фабрици на свету?"
И заиста, litium-air технологија за складиштење и даље изгледа једнако далеко од комерцијализације као и прошле године. Случајно имам другара који је баш на томе радио као истраживач на факултету у Јапану, а сад то исто ради у Тојота Аутомобилима. Нису баш скроз у ћорсокаку, али су и даље далеко.
Кад смо код Тојоте, она је коначно избацила на тржиште свој аутомобил на водоник тј. горивне ћелије - Тојоту Мираи>>>>КЛИК, и практично покрива варијанту у којој електрични аутомобили никад не заживе (већ се једном десило почетком прошлог века). Главни технолошки проблем и у том решењу остаје безбедно складиштење веома запаљивог водоника и аутономија возила с обзиром на веома тежак и велик резервоар у који може да стане компресованог водоника довољно да се пређе око петсто километара. Јапанска Влада је била екстатична у промоцији ове платформе, обећала помоћ у изградњи мреже пумпи за снабдевање водоником, Абе је лично провозао ауто, али ништа значајније се није десило од тада.
Што се тиче развоја фузионог ректора видели смо један значајан успех немачких научника који су успели да произведу плазму од водоника (прошле године су успели од хелијума)>>>>ЛИНК на неколико милисекунди у стеларатору грађеном деветнаест година у који је уложено милијарду евра. Тиме су доказали да је то могуће, али остаје још пуно посла и недоумица на путу до произвоодње вишка енергије из неког фузионог реактора.
Још је занимљиво да ентузијасти улажу приличне напоре да остваре још једну идеју коју је промовисао Маск (мада је постојала и пре њега), а то је систем брзог и енергетски ефикасног средства масовног транспорт - хајперлуп. Пре неки дан је успешно тестиран погон капсуле на тест пољу у Невади>>>>КЛИК. За следећу годину су најављени и већи тестови. Изузетно је битно, у смислу енергетске ефикасности да се свет откачи од Холивудом раширене идеје о кућици у цвећу на периферији уз лични путнички аутомобил за сваког члана породице којим се иде на аргатовање у градски центар. Такође, растући авионски саобраћај је велики проблем, један интерконтинентални лет годишње кошта у смислу сагоревања фосилних горива исто колико и годину дана возикања кућа-посо-посо-кућа и то на 45 километара удаљености. Само саобраћај учествује са 30-40% у емисији угљен диоксида, а тако разуђена грађена средина производи и додатна загађења од грађевинске индустрије (треба све то поплочати и повезати хајвејима). Убери на утичницу су само делић потенцијалног решења јер не решавају проблем грађене средине и загушења у саобраћају, али супер брзи воз и развој компактних градова је већ значајно бољи правац. И чини ми се, овако одока, да су миленијалци тј. Генерација Икс вољна да се реурбанизује.
А да, остаје још једна важна тема, а то је микрогрид противу супер-грида. Није спорно да оба морају бити паметне мреже, питање је само који је прави приступ за који проблем. Сад кад Кина гура и добија доста добру подршку за свој мултилатерални инфраструктурни пројекат ваља размислити о некој озбиљној интеграцији у тај пројекат и пренос и трговину ел. енергијом на веће удаљености, практично између различитих временских зона. Пренос струје на високим напонима не производи велике губитке, а очигледне су предности прављења струје у Индији у 2 поподне и продаје исте у Јапану, Australiji или Европи где је тад потражња на врхунцу и обрнуто. Ако већ постоји мултилатерални споразум да прође пруга, зашто не појачати улог и са неким HVDC кабловима за пренос ел. енергије? Тако нешто теоретски драстично умањује потребу за батеријама у веома нестабилном систему какав би био електроенергетски систем у ком доминира соларна енергија. С друге стране микро-гридови би помагали у балансирању размене са националним, а овај са супер гридом. Бар се тако Мали Раојица усуђује да размишља.
Шта је са мојом радикалном идејом?
Па, није уопште тако радикална, ако је судити по потезима званичне Кине. Истина, ја сам узео у обзир најгору варијанту, а то је да се под панелима узгајају житарице, чисто да бих покрио стратешку важност житарица у привреди било које државе. И једна и друга делатност - и производња струје од Сунца и производња житарица - највећу потребу имају за површином, најограниченијим ресурсом планете и сваке државе. Комбиновањем та два остварују се велике комплементарне предности и укупан резултат је и већи од простог збира. Оно што нисам разматрао онда је даља разрада и економски најлогичнији начин да се те предности искористе (минимум улагања, максимум прихода). Наравно да је у том случају боље под заштитом панела узгајати културе (хм, и врсте, и врсте) које захтевају мање светлости, мање контролисане услове и мање опреме. Кинези у околини Шангаја су под њима узгајали неке веоме скупе врсте ракова (hairycrabs) и неке биљке које се користе у медицини (honeysuckle) >>>>ЛИНК. Такође у Кини влада је решена да погура "соларну енергију интегрисану у пољопривреду" што је мој рогобатни превод за елегантну сложеницу "solar-integrated farming">>>>КЛИК. Они су наиме читали мој блог од прошле године и повезали два и два - земљиште за соларне електране је јефтиније у забаченим крајевима, становништво је сиромашније и усмерено на пољопривреду, па је то одличан начин да се обезбеди развој тих крајева. Такође им се уклапа и то што им треба све више хране и све више чисте енергије. Засад изгледа да је узгој рибе најбољи начин да се уђе у целу причу, али мислим да нећемо дуго чекати да почну да се комбинују хидропонички системи (узгој биљака из воде) и хале добијене покривањем поља соларним панелима. Постоје и мало компликованији начини да се различите производње увежу у још ефикасније системе уз готово елеминисан отпад, рецимо фарме које имају интегрисану производњу биљака, животиња и соларне енергије где материја кружи, па се тако рибљи измет може користити као храна за биљке, а биљке опет као храна за рибу, где би притом биљке прочишћавале воду за рибе искоришћавајући енергију поверену им првенствено за раст готово максимално. Мало се шалим са важношћу мог блога, наравно да ова идеја није само мени пала на памет, постоје већ неки стидљиви пројекти, али мислим да је важно истаћи да је Кина то препознала на неком институционалном нивоу, па ће бити јако занимљиво видети како ће се то у будућности развијати. Још да напоменем да је управо пољопривреда, односно потражња за месом, главни носилац сече амазонских и иних шума (афричких такође) а не ширење градова како се често може чути, па је и у том смислу интеграција пољопривреде и производње енергије пун погодак, јер се онда значајније површине могу вратити под шуму.
На послетку
Може бити да смо управо у претходних годину дана прошли многе тачке после којих нема повратка, соларна енергија као главни извор енергије је још далеко, али полако постаје очигледна неминовност таквог развоја и то не само због глобалног загревања. Питање и стрепња је да ли су сви ти берлински зидови који падају довољно очигледни нашој политичкој елити, да ли могу да заузму исправну позицију у тој транзицији? Питање није само за наше диносаурусе, већ и за светске, нарочито ове на Западу. Да ли ће драстичне промене које следе додатно подићи тензије или допринети да се кроз указане прилике за ширу сарадњу постигне виши ниво поверења међу актерима на светској сцени? Једно је сигурно, ствари се брзо одвијају, а ми ћемо већ следећег лета бити нешто ближе одговорима.
*Њу су досад водили и поседовали његови рођаци иако је и он био у управном одбору и највећи акционар.
**Звучи невероватно, али кад се свари податак да су у протеклих десет година пројектовали и изградили железничку мрежу од чак 13,000 километара и то за брзине од 250-350 km/h и још сигурно пар десетина хиљада километара "редовне" пруге, мора се поставити питање шта ће сад толики грађевински капацитети да раде? Поређења ради, чувена јапанска шинкансен пруга, кичма јапанског система саобраћаја, има укупно 2,700 километара дужине за брзине до 320 km/h које се истина ретко где постижу. И то су тек недавно отворене дуге деонице ка северном делу земље прилично одсеченом досад уз веома упитну исплативост на дуге стазе.