О анатомији једне деструкције... У зони сумрака... С оне стране ума...
Лета господњег 2017.
"На значајним славистичким катедрама без српског језика
Били смо под санкцијама, други су били наметљиви и офанзивни, па су лекторати српског језика постајали лекторати БХС (босанског/хрватског/српског) језика, хрватског, црногорског, a српски је остајао на маргини
Србија је 2000. године на иностраним универзитетима имала 47 лектората за учење српског језика и књижевности, а сада их има двадесетак. Некада су наши лектори били познати писци, од Киша до Данојлића, а сада се лектори српског језика боре за опстанак на овој позицији.
Један од главних разлога за гашење лектората налази се у чињеници да се српска држава никада није системски позабавила овим проблемом, као и то што су се министарства просвете и науке и културе и информисања међусобно „жонглирала" одговорношћу и издвајањем новца из буџета за финансирање лектората.
Лекторат на страном универзитету је најбоља промоција нашег језика и наше културе - преводе се дела наших писаца, гостују наши уметници, јача културна сарадња, стварају се услови и за привредну сарадњу. Поређења ради, Хрватска има око 60 лектората у свету, а Словенија више од 50.
Лекторати представљају културне центре у правом смислу те речи, а сада уместо српских лектората у иностранству примат имају они за хрватски и БХС језик. Иако ситуација изгледа безнадежно, неке скорије изјаве министра културе и информисања Владана Вукосављевића говоре о томе да подржава озбиљнији приступ овом проблему.
Министарство просвете и науке, бар до сада, није одговарало на дописе лектора. Лектор у Катовицама Срђан Папић, који је у више наврата покретао разговор о положају својих колега и који је указивао на то да је наше Министарство просвете и науке очекивaло да Пољска повећа плате нашим лекторима, док у сопственој земљи финансира 60 лектората, каже да полако од свега одустаје...
- Лекторат није у надлежности једног министарства, мада је, мора се признати најближи Министарству просвете и науке. Посреди је државни посао у правом смислу те речи. Ипак, радује да неки универзитети показују интересовање за српски језик. У Кини имамо лекторе у Пекингу и Харбину, Кинези показују отворен интерес за отварање нових лектората. Радују и најаве из Министарства културе и информисања за решење ових проблема. Верујем да ће после озбиљне стагнације уследити помаци и да ће српски језик наћи своје место и на славистичкој мапи света. Србија и Београд ће 2018. години бити домаћини Светског конгреса слависта, први пут у историји. Тада ће у наш главни град доћи више од хиљаду слависта из целог света и то ће бити добра прилика да се оснажи ова прича, да ојачају контакти и да наши гости, учесници конгреса покажу додатан интерес за српски језик, српску књижевност и српску културу - каже за наш лист Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду.
По његовом мишљењу, некада је српскохрватски језик добро „стајао" на свим славистичким катедрама у целом свету. Негде је био студијска група, негде изборни (помоћни) предмет.
- Међутим, од краја осамдесетих полако опада интересовање за славистику, негде је то рађено и плански, де не кажемо с лошим намерама... После је српскохрватски језик „расточен" на националне језике и ту је, по правилу, српски језик лоше прошао. Ми смо били под санкцијама, други су били наметљиви и офанзивни па су лекторати српског језика постајали лекторати БХС (босанског/хрватског/српског) језика, хрватског, црногорског, a српски је остајао на маргини. Тако смо данас на значајним славистичким катедрама без српског језика. Немамо лекторе тамо где се без њих би смело, скоро да их немамо у Немачкој, Француској, Аустрији, Италији, Шпанији... Некада је у Француској српскохрватски изучаван на 11 универзитета, српски је данас сведен на два универзитета, па и то са несигурном будућношћу...
- Немамо лектора у Петрограду и многим важним славистичким центрима и значајним културним метрополама. Мала је утеха ако кажемо да се српски језик добро држи у Бугарској, Румунији, Пољској и још понегде. Данас у Љубљани има доста Срба, али тамо српски језик држи хрватски лектор, ми у Словенији немамо лектора, али Словенци у Београду имају лектора за словеначки језик. Није тајна колико је Срба у Словенији и Словенаца у Београду - истиче још професор Брборић.
Управо је тај словеначки модел организације лектората који одлично функционише, где су лектори добро умрежени и опскрбљени довољним бројем књига, а састају се једном годишње о трошку своје земље како би разменили искуства, посебно је истакла Рајна Драгићевић, професорка Катедре за српски језик на Филолошком факултету Београдског универзитета, која нам се јавила са Карловог универзитета у Прагу.
- Као гостујући професор, држала сам предавања у Берлину, Грацу, Марибору, Вроцлаву, Катовицама, Брну и Прагу и на универзитетима у свим овим градовима приметила сам да Словенија више од свих земаља нашег региона води рачуна о својим лекторатима. Ако нам је заиста стало до лектората, не треба да смишљамо нове моделе - довољно је да у потпуности прекопирамо словеначки - каже Рајна Драгићевић.
Како она примећује, два су разлога због којих се гасе лекторати за српски језик широм света: први је небрига наше земље о њима, а други је чињеница да се гаси интерес студената, а затим и бројних универзитета, за хуманистичке науке, уже - за језике, и још уже - за словенске језике."
"Српски се учи уз албански и румунски
Наш језик је издвојен из славистике, па и из филологије у ужем смислу, и постао је тек неважан предмет на студијама о географском региону којем припадамо
Питање језика у нашем свету јесте и политичко питање првог реда због тога што је новим државама у окружењу био потребан и нови језик.
Док се поједини интелектуалци из региона сада опредељују за јединствени језик, без обзира на то како бисмо га прецизно могли назвати, за Србију је ово и питање опстанка њене културе у оквиру иностраних универзитетских центара.
Ево шта о томе каже професорка Београдског универзитета Рајна Драгићевић.
- Универзитетски професори за матерњи језик широм словенског света жале се да имају све мањи број студената и на групама на којима се изучава матерњи језик. У таквим условима, изучавање српског језика на многим универзитетима решава се тако што се српски подводи под такозвани БХС (бошњачко-хрватско-српски) или се укључује као изборни предмет у студије историје, културе, књижевности и језика неког региона. Тако се, на пример, на Карловом универзитету у Прагу, српски језик учи на Катедри за југоисточноевропске и балканолошке студије. Јужнословенским језицима и културама придружени су албански и румунски језик, што значи да је наш језик издвојен из славистике, па и из филологије у ужем смислу, и да је постао тек неважан предмет на студијама о географском региону којем припадамо, чиме се његов статус још више деградира - објашњава професорка Драгићевић.
- На овом чувеном европском универзитету који постоји од 1348. године, за бригу о српском језику, који је већ сам по себи скрајнут у корист балканске историје и књижевности, задужена је само једна лекторка из Србије, и то о трошку Чешке. Када она изгуби интересовање за лекторски рад, вероватно ће бити укинуто изучавање српског језика, а у Србији се то неће чак ни запазити, а камо ли да ће се тај проблем решити, јер наша земља ни сада не улаже ни динара за унапређивање наставе српског језика на овом универзитету. Ове недеље гостујем на Карловом универзитету о трошку ЕУ (на основу програма Еразмус плус) и малобројним студентима држим часове српског језика. Чини се као да се Чешка и ЕУ много више од Србије брину за опстанак србистике у Прагу. Ако се тако незаинтересовано опходимо према српском језику, књижевности и култури на овом чувеном универзитету, може се само замислити каква је ситуација на мање значајним универзитетима широм Европе и света - закључује наша саговорница.
Ни професор Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду, није оптимиста када је реч о нашим угашеним лекторатима у иностранству, због тога што је пракса да када држава једном остане без лектората, скоро да је немогуће да га поново успостави.
- Свет се понаша функционално и ми им то не можемо замерити, они знају да је српскохрватски лингвистички један језик и не пада им на памет да за један језик имају више лектора. Тамо где је хрватски лекторат, српском нема места, а договор око поделе лектората никада није постојао, други су били офанзивнији, ми смо били статични, неопрезни и несмотрени. И данас имамо ситуацију која је све осим добра. Било је ту и политике, али она није била једини проблем. Лекторати су предмет међудржавних, међууниверзитетских и међуфакултетских договора - приметио је Брборић, уз запажање да се може искористити потенцијал Филолошког факултета у Београду, где се изучава тридесетак језика, књижевности и култура, и да се онда на бази реципроцитета оснаже постојећи лекторати и да се отворе нови. За решење проблема предлаже јасно одређење државе према великим центрима и њен одговор на питање да ли нам лекторати требају или не. Поред министарстава просвете и културе, одговорност проширује и на министарства иностраних послова. Још једном подвлачећи важност успостављања нових и одржавања већ постојећих лектората српског језика, професор Брборић каже:
- Студент који изабере да студира српски језик, на неки начин, одређује и своје професионално опредељене. Мање је важан разлог због чега је неко одабрао наш језик и више је важно и значајно што ће он професионално бити упућен на везу с нашим језиком, књижевношћу и културом. Онај ко једном дође у Београд и направи контакте, често те контакте одржава до краја своје професионалне каријере. На тај начин смо и у прошлости стекли велики број пријатеља који су нас подржавали и у тешким годинама."
(Аутор: Марина Вулићевић)
ЕПП
Лета господњег 2015.
"Држава за НВО годишње издваја колико и за науку
Последњих десет година из буџета Републике Србије издвојене су десетине милијарди динара за финансирање невладиних организација, а 2014. године је за невладине организације издвојено скоро исто колико и за развој науке и технологије у Србији. Највећи део средстава опредељених за НВО одлази на организације која се баве спортом, младима и хуманитарним активностима, али се највише пажње у јавним расправама посвећује организацијама које имају снажну подршку из водећих западних земаља.
Са њима се срећу светски лидери који долазе у Београд - од Клинтонове до хашког тужиоца Брамерца - а и премијер Вучић гледа да изглади односе са њима чим западни амбасадори у Београду истакну да су забринути због односа власти према невладином сектору. Те невладине организације су често биле прозиване због страних донација, али није јасно да ли ће та осуда у јавности бити мања ако се зна да су протеклих година знатна средства почеле да добијају из буџета Србије. Међу буџетским корисницима, према подацима Министарства финансија, јесу: Београдски фонд за политичку изузетност, Фонд за хуманитарно право, Грађанске иницијативе, Центар за културну деконтаминацију, Аутономни женски центар, Београдски центар за људска права и Геј стрејт алијанса.
Ипак, ниједан динар из буџета у току протекле деценије није легао на рачуне неколико невладиних организација. То су Хелсиншки одбор за људска права и организације Жене у црном и Комитет правника за људска права. Да ли ова чињеница говори да власт која учествује у расподели државног новца заиста не узима у обзир идеолошка или политичка опредељења заинтересованих НВО, већ новац дели искључиво онима који представе добре пројекте?
Или се ради о другој ствари - о утицају који невладин сектор има и на данашњу власт. Наиме, ако су у време Милошевића страни донатори финансијски помагали и политичке странке и НВО како би се оборио тадашњи режим, после 5. октобра је настављена и политичка и финансијска коегзистенција нових власти и невладиних организација.
Међутим, ако се веровало да ће доласком напредњака, који бар званично нису имали никакав додир са невладиним сектором, веза између власти и НВО бити прекинута, показало се да НВО нису изгубиле ништа од политичког утицаја нити од финансијске користи. Наиме, 2012. године је из буџета издвојено 7,7 милијарди динара за цивилно друштво, а већ следеће, 2013. године, додељено им је готово двоструко више - 14,38 милијарди динара. Илустративно је да Србија из буџета издваја готово исту суму новца за невладин сектор и за развој науке и технологије. Наиме, 2013. године буџет за науку је износио 15 милијарди динара.
Да политички утицај НВО на власт заиста није мали, говори и чињеница да се средином маја, непосредно пре званичне посете Америци, премијер Александар Вучић састао са представницима Куће људских права, која окупља активисте Грађанских иницијатива, Београдског центра за људска права, Комитета правника за људска права, Хелсиншког одбора за људска права и Центра за практичну политику. Такође, премијер је током ове године више пута наглашавао да би волео да у влади види и људе који имају другачије мишљење, попут Соње Лихт. Такође је почео да одржава редовне састанке и са омбудсманом Сашом Јанковићем, са којим се срео већ два пута.
Многи се, међутим, и даље питају да ли је премијер одлучио да окрене нови лист у свом односу према цивилном сектору или је само покушавао да измами што шири осмех америчких домаћина.
Колико је цивилни активизам привлачан, говори и скандал који је избио прошле јесени када је, од 122 НВО које су прошле на конкурсу Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, чак 44 основано неколико месеци раније, а 61 је имала идентичан опис делатности. Након овог искуства, у јавности је остао горак укус када је реч о праведној расподели државног новца.
Мантра представника невладиног сектора по правилу гласи да новац, било да долази од државе било од страних донатора, не добијају тек новца ради, већ за активности које спроводе. Разуме се да су те активности углавном усмерене на добробит заједнице, заштиту људских права или права мањина, а никако на екстрапрофит невладиног сектора. Јер, сви они истичу да новац добијају тек када напишу пројекат, доставе обимну документацију и прођу званичне конкурсе, без обзира на то да ли је реч о државним или међународним донаторима. Само на тај начин, тврде представници цивилног сектора, могуће је добити донацију, како из буџета тако и од странаца.
Такође, само девет одсто удружења грађана финансира се из међународних извора, а један део и од средстава локалне самоуправе.
Неке од ових организација не покушавају да се изборе за новац који се из буџета издваја за цивилно друштво. Можда су им стотине хиљада динара које држава дели недовољне за остварење пројеката, или, како кажу неки од њих - актуелна власт није довољно заинтересована за њихове активности.
Рецимо, Изабела Кисић из Хелсиншког одбора за људска права, чији је оснивач Соња Бисерко, каже да ова невладина организација није добила ни динар од државе. Заиста, „Политика" се уверила да Управа за трезор Министарства финансија није забележила ниједну уплату од стране буџетских корисника на рачун ове организације. Хелсиншки одбор за људска права, како наглашава Изабела Кисић, финансирају искључиво страни донатори - пре свега немачка и норвешка амбасада и ОЕБС.
- На нашем сајту пише ко је финансијски подржао реализацију наших пројекта јер је то јавни податак. Износ обично не стављамо, али плаћамо порез држави, тако да пореска управа тачно зна колико смо новца добили од страних донатора - указује Изабела Кисић.
За разлику од Хелсиншког одбора за људска права, Фонду за хуманитарно право Наташе Кандић је 2006. године са рачуна различитих буџетских корисника уплаћено 10 милиона динара.
Годину дана касније, исту суму из буџета добио је Центар за културну деконтаминацију, чија је директорка Борка Павићевић. Овој установи, која се бави организацијом позоришних представа, трибина, изложби и концерата, 2005. године из буџета града Београда исплаћено је 4,3 милиона динара за набавку телескопских машина. Иначе, према подацима Агенције за привредне регистре, Центар за културну деконтаминацију је у периоду од 2010. до 2013. године знатно профитирао. Пре две године приход ове организације био је 16 милиона динара, годину дана раније 17 милиона, а 2010. године је износио 14,9 милиона динара. Ипак, Борка Павићевић, директорка овог центра, неколико пута је наглашавала да је свесна да не дели ставове већине грађана Србије. Али зато врло радо са њима дели финансијска средства.
Центар за културну деконтаминацију је 2013. године, према подацима Агенције за привредне регистре, имао шест запослених.
Најмање новца од пореских обвезника добила је Геј стрејт алијанса. Пре четири године Скупштина града Београда уплатила им је милион динара, следеће године добили су 300.000 динара више (уплате су стигле од Управе за људска и мањинска права и Канцеларије за људска и мањинска права), а 2013. године им је са рачуна повереника за заштиту равноправности пребачено свега 130.000 динара.
Ирена Церовић, представница Београдског фонда за политичку изузетност, чија је председница Соња Лихт, истиче да држава учествује у финансирању њихових пројеката са свега пет одсто, а неких година и са мање од један одсто. Највећи донатори овог фонда су Европска унија, Савет Европе, Немачка организација за техничку сарадњу, ОЕБС и УН.
- Највећи број наших пројеката усмерен је на оснаживање доносилаца одлука, а држава ретко расписује конкурсе за ту намену. На нашем сајту стоје имена свих донатора, јер они то захтевају, а понекад пишемо и износ којим су финансирани наши пројекти - објаснила је наша саговорница.
Познато је да у Србији има 24.438 удружења грађана, то јест невладиних организација, а највише њих делује у области социјалне заштите и бави се пружањем различитих социјалних услуга. Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом Владе Србије још није објавила колико је новца из прошлогодишњег буџета издвојено за активности НВО. Али, наука није нарочито профитирала. Добила је 16 милијарди динара.
Кирби дао 2,7 милиона долара за девет организација
Девет организација цивилног друштва добило је, у резиденцији америчког амбасадора, признања и бесповратну донацију од 2,7 милиона долара од Америчке агенције за међународни развој (УСАИД). Међу њима су: Београдски фонд за политичку изузетност, чији је оснивач Соња Лихт, Центар за слободне изборе и демократију (Цесид), Фондација Ана и Владе Дивац, конзорцијум Српске асоцијације менаџера, DNA Communications (једна од међународних маркетиншких организација која има своје представништво у Београду), Женски едукациони центар, Национална коалиција за децентрализацију (мрежа од 16 организација цивилног друштва са седиштем на југу Србије која подржава већу укљученост јавности у демократске и изборне процесе), Центар за истраживање, транспарентност и одговорност (чији је члан Синиша Дедеић, уредник Истиномера), Смарт колектив (који промовише друштвено одговорно пословање) и Траг фондација (некада је деловала под именом Балкански фонд за локалне иницијативе, а промовише развој локалне заједнице). На тај начин озваничена је сарадња америчке амбасаде и УСАИД са побројаним организацијама. Нове активности које ће спровести ова удружења коштаће око 3,7 милиона долара. Остатак новца за пројекте обезбедиле су партнерске организације. Амбасадор Мајкл Кирби, који је уручио признања организацијама, подсетио је присутне на недавни састанак премијера Александра Вучића са представницима НВО и изразио наду да ће се убудуће представници власти чешће сретати са представницима цивилног друштва."
(Аутор: Јелена Попадић)
(Сва три окачена текста су из дневног листа Политика из 2015. и 2017. године.)