Рекао сам већ у једном коментару на неком од претходних постова да не бих о Биљани Србљановић.
И не бих.
( „Ноћ музике" - концерт Колибрија и Симфонијског оркестра РТС на Ташу уз присуство 15000 људи у публици 1. септембра 2017.)
Ја бих о једној појави коју дуги, веома дуги низ година гледам и не видим да се по том питању било шта мења.
Наиме реч је о великом делу српске културне, уметничке, образовне и, уопште, интелектуалне елите чија би персонофикација и симбол могла да буде Биљана Србљановић, мада мислим да се ту ништа не би много променило ни када бисмо нека друга имена узели као обележје.
Ради се о томе да већ дуго, дуго гледам како се поприличан број оних које убрајамо у српску културну, уметничку, образовну и интелектуалну елиту згражава над некаквом "примитивном крезубом неписменом Србијом која се купа једном месечно, а своју жену и децу премлати сваке суботе када се пијана врати кући из кафане."
И при томе не видим да је та елита учинила један једини корак којим би нешто ту изменила. Ту и такву Србију над којом се згражава, елита свакако неће променити тако што ће јој непрестано понављати у лице да је неписмена, крезуба, прљава и примитивна, те да јој стога треба још у лице сасути 'ај' не сери! чим нешто крезубо и неписмено проговори.
Неће је променити ни тако што ће је као Алекса у Пакленој поморанџи везати за столицу и присилити је да гледа позоришну представу 24 сата очекујући да ће та "примитивна светина" разумети нешто што ни вероватно многи актери представе нису разумели.
Годинама гледам како се тај повећи део српске културне, уметничке, интелектуалне и образовне елите затвара у своје мале интелектуалне чауре бацајући презриве погледе на већину народа из којег потиче и подсмевајући му се због неписмености, необразованости, примитивизма.
А та и таква елита овог народа је најобразованији део овог народа. Требало би онда по томе да буде уједно и најпаметнији део овог народа. На жалост, по њиховим поступцима то се и не види. Годинама учаурена у себе и познајући успут много боље неке друге средине, своју средину у којој се родила и развијала се као и да не познаје најбоље. Нити се труди да је упозна. И не покушава тој својој средини ни да се приближи.
Не схватам зашто је то тако. Зашто тај интелектуални, културни и образовани део овог друштва одбија да учини макар и један корак да би се тој својој „крезубој, прљавој и неписменој" средини приближила макар мало, покушала да нешто промени у тој својој средини, да је учини бољом макар за трунчицу, да је подучи нечему на крају крајева зашто да не, него упорно избегава сваки контакт са том средином затварајући се у своје узвишене куле од слоноваче.
Зар та толико паметна и образована елита пред собом у тој „примитивној" светини које се грози не види такође људе који имају своје достојанство и културне потребе, па макар и не умели да се потпишу и не разумеју узвишене уметничке и културне конструкте који јој се натурају понеки пут и насилно?
На крају крајева, зар то што ради тај део културне, уметничке и образовне елите овог народа такође није један вид култур фашизма?
Није одувек било тако. У неким ранијим временима много већи број припадника те културне, образовне и уметничке елите овог народа не само да је био свестан средине из које потиче, него се те средине није стидео као што је то често случај данас и захваљујући свести коју о тој средини има, покушавао да је учини бољом.
„Gradski čovek, specijalno naš, obezljuđuje se naglim prelaskom iz sela u grad, naši gradovi su jučerašnja sela, nigde to ne ide brže i šokantnije nego u zemlji koja je do pre sto godina izvozila samo svinje i koja građansko društvo nije ni imala, takoreći. Treba ga zato tek oživeti, ono tek nastaje. Naš čovek mora da prođe prvo fazu građanina, čoveka u papučama pred televizorom, sa kolima zbog kojih gladuje i ubija, sa besmislenim, lažnim stilskim nameštajem, sa paketima usluga za kružna putovanja, o vikendima u selo iz koga je bezglavo pobegao, sa decom koja uče balete, i jezike, i klavire... Tom čoveku, takvom, treba pomoći, ako ga voliš. A on se može voleti, ipak..."
Ове речи је још давне 1974. године, дакле пре пуних 44 године, скоро пола века, записао Зоран Радмиловић. У том тренутку он је већ увелико утонуо својим делањем у једну акцију која се звала „Селу у походе" и чији је циљ и био да се култура и уметност на коју често умемо да будемо поносни, донесе и представи и онима који немају свакодневно прилику да учествују у томе.
„Akcija "Selu u pohode", koju je inicirao Program za selo najbolji je primer takvog aktvizma. Samoj akciji SELU U POHODE prethodila je kratka „turneja" beogradskog Ateljea 212 sa monodramom "Živeo život Tola Manojlović" po selima čačanskog kraja. Tada se i rađa ideja u krugu prijatelja čuvenog glumca Zorana Radmilovića da se „hodočasti" po selima, ali ne sa već gotovim predstavama, nego da grupa glumaca, ali i drugih umetnika, muzičara i zabavljača provede određeno vreme na selu, gde bi pripremala predstavu, živela sa meštanima i izvodila za njih program nastao na području gde se i izvodi. Zoran je insistirao da kostimi, scenografija i rekviziti u predstavi moraju biti od materijala pronađenog u okruženju. U posebnosti se išlo dotle da je glumačka trupa imala u početku i svoj kazan, a glumci su sami pripremali hranu. Zoran Radmilović i beogradski reditelj Slobodan Stanojević sa svojom ekipom i urednicima Doma kulture (Milijan Milošević, Grujica Lazarević, Dobrivoje Blagojević, Branko Kukić, Nikola Kuzmanović i drugi), kreće u akciju u proleće 1972. godine. Radmilović je preko medija uputio javni poziv umetnicima, a pohod počinje u julu '72. „Šef parade" bio je, naravno, Zoki Radmilović. Društvo mu prave Mira Banjac, Milutin Butković, Bata Stojković, Petar Kralj, Rastko Tadić, Zoran Rankić, Nikola Milić, Božidar Pavićević Longa i drugi. Pored glumaca tu su i drugi umetnici: Grujica Lazarević, Moma Dimić, Antonije Đurić, a u jednoj od akcija i tada mladi Bora Đorđević. Tog leta posetili su osam sela: Žaočane, Katrgu, Bresnicu, Prislonicu, Donju Trepču, Rošce, Gornju Gorevnicu, Milićevce. U svakom mestu doček je bio srdačan. Zanimljivo je da se na ovim priredbama okupljalo i po dve tri hiljade posetilaca, a druženja sa meštanima na improvizovanoj pozornici trajala su i po čitavu noć."
Тако је то изгледало пре скоро пола века. И тако је то радила тадашња културна, образовна и уметничка елита овог народа.
Како ствари стоје, неки културни, уметнички, образовни и интелектуални кругови овог народа данас нису научили ништа од својих претходника.
А није тачно да том обичном малом човеку ( „којег треба волети", да поновим Радмиловићеве речи) култура и уметност и образовање нису ни потребни. Само му се треба прићи на прави начин, а не одговарати на све његове запитаности једним кратким капларским 'Ај, не сери! и онда бежати натраг у чауру своје дубоко повређене сујете због неразумевања средине у којој се живи, ради, ствара.
Културне потребе имамо сви, не само они одабрани.
Уосталом, зар један од показатеља за то није и „Ноћ музике" на Ташу? Извештавајући о томе, медији као да су били помало и зачуђени питајући се откуд то да чак 15000 људи присуствује концерту класичне музике.
А то је урађено баш по рецепту Зорана Радмиловића од пре скоро пола века. Ако хоћемо људе да приближимо тој врсти музике, онда ћемо ту музику донети на ноге том народу. Приближити му је.
Покушати макар...
И није тачно да ону најпримитивнију врсту музике „народ тражи" како то тврде неки медијски магнати који су се жестоко обогатили потурајући том народу најпримитивнију врсту забаве и музике, називајући то српском културном сценом (иако је то заправо пре естрада) док сами итекако добро знају разлику између правих културних и уметничких вредности и онога што се подводи под кич и шунд. И још при томе се такви и подсмевају том истом народу којем потурају најгоре од најгорег тврдећи да су баш то културне потребе тог народа бацајући успут презриве погледе са својих елитистичких „висина" .
Да ли су ти исти регионални медијски могули икада и помислили да том обичном малом човеку (и трећи пут да поновим, „који се ипак може волети" ) понуде преко својих медија и нешто другачије од најпримитивнијих врста забаве јер медији (нарочито телевизија) могу имати и образовну функцију?
Или се то, заправо, искрено и не жели?
Сећам се једног давног гостовања Александра Тијанића на телевизији Студио Б (чувени тв дуел деведесетих Тијанић-Шешељ).
(Тијанић је, иначе, у тренуцима када није био близак тренутним политичким круговима на власти и није имао удела у тој игри, имао обичај да говори истину. У том тренутку, када је тај тв дуел на Студију Б био приказан, изгледа није био баш близак властима.)
Од читаве те тадашње приче пред камерама Студија Б, мени је једна једина тврдња Александра Тијанића остала у памћењу.
Наиме, он је тада рекао да се овај народ (мислио је на Србију) сасвим свесно и намерно деценијама држи у заглупљености и затуцаности јер се, јасно је, њиме онда лакше и влада.
Како сада, више од 20 година после тог тв дуела, ствари стоје, често помишљам да је Тијанић био у праву.
Поготово када ми неко у лице саспе 'Ај, не сери! зато што понеки пут кажем да баш и не разумем сву ту „узвишеност" културних и уметничких пројеката које неки кругови интелектуалне, уметничке и културне елите овог народа изгледа и праве сами за себе и за свој мали затворени круг.
Да ли је могуће да јеан део српске културне, уметничке и образовне елите то не види?
Или се само прави да не види зато што је тако много удобније проживети овај живот правећи се да не видиш у чему грешиш и згражавајући се над простотом оних нишчих духом?