Generalov sin: izostavljene teme o Palestini

Deo intervjua koji je Keti Halper (Katie Halper) za svoj podkast uradila sa Miko Peledom (Miko Peled), autorom knjige „Generalov sin" nekoliko dana nakon 7. oktobra. Intervju je važan između ostalog i zato što mapira strukturno slepilo većeg dela zapadne medijske (i političke) sfere za obim i složenost izraelsko-palestinskog sukoba a kroz koji se ne mnogo načina prelamaju i strukturna slepila iste sfere za ključne globalne odnose i konflikte XX i XXI veka. U fokusu ovog dela intervjua je lokalna, bliskoistočno ili zapadnoazijska varijanta samoizabranog i pažljivo negovanog strukturna slepila kolonijalnog i imperijalističkog Zapada, kojeg je, nažalost, država Izrael postala muzej na otvorenom, svojevrsna idejno-politička maketa. Zato Varufakis i kaže da glavni, primarni krivci za decenije ovog globalno traumatičnog i toksičnog sukoba nisu ni Jevreji ni Palestinci već „necivilizovani" Evropljani. Preporučujemo podcaste na ovu temu i na platformama Bad Faith, Useful Idiots, BreakThrough News, Dialogue Works i drugim koje su van kontrole medijskog kapitala .

Miko: „Baš sam došao sa jednog divnog događaja ovde u Vašingtonu, gde su razni govornici pred „otvorenim mikrofonom" iznosili svoja mišljenja i osećanja o ovome što se događa, bilo je vrlo potresno, preporučujem takve susrete, razgovor, umesto pukog konzumiranja informacija, treba izneti mišljenje, progovoriti iz srca...
Rođen sam i odrastao u vrlo cionistički opredeljenoj porodici u Jerusalimu, moja familija je i dalje tamo, ja sam malo ovde (u Njujorku) malo tamo, imam porodicu u jednom od kibuca koji je teško stradao u napadu palestinskih boraca, čuo sam se sa sestrom, preživeli su, oni su stari ljudi i krili su se u kući dok su trajale borbe okolo, takođe imam rođake i u drugom kibucu pored same Gaze, oni su šokirani kao uostalom i svi Izraelci, nikada ranije nisu videli ovako nešto. Sve ovo nas stavlja u tešku situaciju, i mene i njih, potičem dakle iz te posvećene cionističke porodice, moj otac bio je general a moj deda je bio jedan od potpisnika deklaracije o nezavisnosti Izraela i važan cionistički vođa. Moja familija pripada vođstvu cionističkog pokreta koje je osnovalo i vodilo Izrael prvih trideset godina a danas sam na ovom događaju, pred „otvorenim mikrofonom" rekao da nisam došao da pokažem solidarnost sa Palestincima, tek da podržim njihovu stvar, ja vidim sebe kao deo te stvari, tih borbi, nisam odvojen od njih da bih mogao da iskazujem solidarnost.
I dok je moja familija tamo, ne znaju šta da rade, ne znaju šta se događa, armija je u kolapsu, policija je u kolapsu, sve na šta se oslanjaju ili su se oslanjali je u kolapsu, tako da nema nikog da zaštiti ljude, strašno mesto za biti sada, deca su u strahu - evo mene koji podržavam Palestince i palestinski otpor. To nas stavlja u čudnu situaciju. Razgovarao sam sa sestrom jutros da vidim na čemu smo sada i šta se događa, vesti koje dobijamo ovde i koje stižu do njih tamo su nedovoljne jer niko nema punu sliku stanja. Izraelci ne znaju šta se događa, izraelska vlada ništa ne govori, vojska je, koliko se može razmeti, u rasulu, ostale su grupice ljudi, rezervista koji su zgrabili opremu, obukli unifrome i otišli sa drugarima da se bore protiv nekoga. I kažem, oni su tamo u toj teškoj situaciji a ja ovde nosim kefiju, mašem palestinskom zastavom, govorim o palestinskoj stvari kao deo palestinske borbe. Imam dvoje male dece, njihove dede i babe i ostala rodbina sa jedne strane su Palestinci, a sa druge su dede, babe i rodbina su Jevreji, i nikad se nisu sreli, a žive na svega sat vremena vožnje jedni od drugih ali nikad se nisu sreli i verovatno ni neće, ili neće barem u neposrednoj budućnosti.

To je situacija u kojoj smo i ja i oni. Imamo i to posebno iskustvo, tragediju, 1997. godine mala ćerka moje sestre je ubijena u samoubilačkom bombaškom napadu. To nas takođe stavlja u poseban položaj jer smo iz porodice liberalnih cionista koji podržavaju ideju dve države, moj otac se, nakon što se penzionisao, snažno zalagao za pregovore sa Palestincima, za rešenje sa dve države, za palestinsku državu, palestinska prava, on se čak susreo i sa Jaserom Arafatom, i odjednom, Palestinci ubijaju njegovu unuku, to samo pokazuje tamošnju bizarnu realnost, u koju si jednostavno bačen zato što si se tamo rodio. Neobičnost i jedinstvenost moje situacije svako malo ispliva, nisam se čuo sa porodicom od 7. oktobra do jutros, malo je to sve neobično, razumete. To su moja situacija i moje poreklo koji su me doveli do ovoga danas.

Voditeljka preporučuje knjigu koju je napisao Miko i u kojoj objašnjava da ga je upravo smrt njegove sestričine radikalizovala.

Miko: Niko ne zna kako da reaguje kad se tako nešto desi, ali jedna stvar koja se desila je da se nešto promenilo. To je vrsta šoka koja sve menja. Prvo je moja sestra istupila i rekla: pre svega ne pričajte mi ni o kakvoj osveti, uzvraćanju, ubijanju još ljudi, a onda je uprla prstom u izraelsku vladu i rekla - kako postupate sa tim ljudima, takav je i rezultat, Izrael je kriv, i to je i danas relevantno, postupaš li tako sa ljudima, ovo ćeš dobiti na kraju.

Taj mi je događaj otvorio oči (started my brain) i dao mi pravac delovanja, da se angažujem, sastajem sa Palestincima i slično. Nasilje u Palestini je normalizovano, kao, eto troje ljudi se raznelo, pet ljudi je poginulo i ... čekaj, stani malo, napravimo pauzu: tri mlade osobe su se raznele bombama i pri tom ubile još nekoliko mladih nedužnih ljudi?!?! Šta se to događa, kako možemo preko tako nečeg tek tako da pređemo, i pričamo o bilo čemu drugom? Moramo se upravo tu zaustaviti i reći: sačekaj malo, šta si rekao, ko su ti ljudi, odakle dolaze, o čemu se sve tu radi, ne govorimo o bilo čemu, već o ovom kontekstu ovde, političkom kontekstu, koji ne možemo da ignorišemo, već treba da se udubimo u njega, da se ozbiljno udubimo, i to sam i učinio, tako sam se po mom mišljenju radikalizovao i doneo odluke o svom životu i radu.

Katie: Koju temu i koji kontekst mediji preskaču pa dolazimo u ovakvu situaciju sa kojom je teško nositi se, ljudi misle da su vrlo pravedni kada iskazuju žaljenje zbog izraelskih žrtava ali uopšte ne misle da je potrebno da pominju palestinske žrtve ili da pomenu ono što je Netanjahu rekao ili da pre svega pomenu kako je Izrael kreirao celu tu situaciju. Možeš li ti da pomeneš te izostavljene teme?

Miko: Netanjahu je već 7. oktobra rekao: „Mi smo u ratu!"... Ma stani malo, Izrael je objavio rat Palestincima pre 75 godina i taj rat se vodi protiv Palestinaca koji su žrtve zloćudne, rekao bih divljačke brutalnosti tokom 75 godina. Činjenica da je dva miliona ljudi zaključano u koncentracionom logoru koji se po nekima sada pretvorio u logor smrti (extermination camp), samo je deo ove zastrašujuće priče, deo divljaštava kojima su Palestinci izloženi. Palestinci nikada nisu imali vojsku, ni sada nemaju vojsku, ono što smo videli da deluje je mala gerilska grupa, to nije vojska. Izrael ubija palestinske civile, oduzima im imovinu, muči ih, tuče, krade im kuće, zemlju, resurse, drveće, novac, već 75 godina, rat toliko i traje a Netanjahu misli da je rat sada počeo?!? Ovo nema nikakve veze sa Hamasom, ovo su palestinski borci iz Pojasa Gaze u jednoj akciji otpora.
Mislim da bi se svako složio sa time da je bolno gledati kako neko biva ubijen, svako ima majku i oca. Naravno da je užasno što se ljudi ubijaju ali to što oni (mediji u SAD) rade je odvajanje tih činjenica od konteksta, to se ne može odvojiti od konteksta, to što su palestinski borci radili, a nemamo još celu sliku o tome, još nema pouzdanih izvora vesti, barem ja ih nemam, o broju otetih, ubijenih, ranjenih, pod kojim okolnostima...

Katie: izgleda da je vest o obezglavljenim bebama neosnovana...

Miko: Da, neosnovana je, kao i ono o bebama u kokošarnicima (chicken coop), kavezima i slično... a šta misliš da se dešava kada bombu od jedne tone baciš na zgradu, misliš li da bebe ne bivaju obezglavljene? Da ljudi ne bivaju ugušeni gasovima i dimom? Onda i beli fosfor! Zgrade padaju na ljude, bivaju zatrpani, osakaćeni, užas traje i traje i traje, ako hoćete detalje užasa evo opisaću vam šta se dešava kada bacite bombu od jedne tone u stambenu četvrt, koliko dece tu ima i šta se sa njima dešava... to niko ne dovodi u pitanje...

Mi moramo da ovo vidimo kao politički kontekst. Vojne, oružane akcije treba da dovedu do nekog političkog ishoda. To je njihov smisao, njihova svrha. Ljudi se bave samo vojnim, oružanim aspektom ali važnije je pitanje političkih postignuća, političkog cilja koji se postiže vojnim sredstvima. Palestinci su čekali na mirno rešenje decenijama, njihova pružena ruka je odbijana i još su im udarali packe. Svaki put kada bi pokazali dobru volju i hteli da pristanu na neko rešenje dobijali bi šamare i poniženja. Pre nekoliko godina videli smo Marš povratka, kada su ljudi marširali do zida, do kapija Gaze, i šta su dobili, hiljade Palestinaca čije noge su morale da budu amputirane, dvema hiljadama mladih Palestinaca morale su da budu amputirane noge zbog rana od snajpera koji su gađali nenaoružane civile koji su dolazili da protestvuju i poruče da žele mir, slobodu, povratak svojim domovima i svojoj zemlji na miran način. I kada se ovako nešto desi, oni kažu ok, svi ti miroljubivi protesti su sjajni ali pod jedan: ne daju nikakve rezultate, pogledajte ishod, koliko nevinih civila je ubijeno! I to je samo jedan primer, Marš povratka je samo jedan primer, ima toliko drugih...

Katie: Doktori su gađani, novinari su gađani snajperima koji su vrlo precizni, tako da to nije slučajnost...

Miko: Ne, ništa od toga nije bila slučajnost, a tamo nije bilo vojske, svi su bili civili, ne postoji palestinska vojska, sve su to bili civili, možda su neki od njih policajci; I sada imate ovu vojnu operaciju, slušam nekog penzionisanog izraelskog generala, ne može da se nadivi koliko su dobru vojnu akciju Palestinci pripremili i izveli, nije mogao da se zaustavi u analizi; i pogledajte šta su postigli, potpuno su razvalili izraelsku državu, sa vojne tačke gledišta ovo je bio ogroman uspeh. Da li ljudi pate sada, da! Da li su ljudi mrtvi, da! Da li su nevini ljudi povređeni, ranjeni, ubijeni, da! Ali to nije jedina stvar koja je u pitanju, to je deo jedne cele potisnute teme (whole other story), imate tamo dva miliona ljudi, gde hiljade bivaju rutinski ubijane, koji nemaju pristup vodi, struji, gde ljudi umiru od izlečivih bolesti jer im Izrael ne dozvoljava pristup bolnicama koje su na udaljenosti od 20 minuta. To je onda celovita tema, pogledajte šta su uradili, šaka dobro treniranih boraca razbila je izraelsku državu, aerodrom u Tel Avivu je u kompletnom haosu, strane kompanije ne sleću jer rakete padaju previše blizu, većina izraelskih civilnih pilota su i vojni piloti pa su sada mobilisani, sve je u haosu, ovo je veliki vojni uspeh, pobeda, i još se bore, ovih nekoliko dana nakon 7. oktobra još se bore, ova ogromna izraelska vojska nije mogla da ih zaustavi. I povrh svega, znamo da pregovori dolaze, jer ovakve stvari uvek završe pregovorima.

Katie: Iako kažu da neće pregovarati.

Miko: Oni to uvek kažu ali moraće da pregovaraju. Sad je veliko pitanje kako će ovaj vojni uspeh biti preveden u neku političku korist za Palestince, to će biti pravi test.