Programiranje sećanja u doba poricanja

Programi savesti (5)

Već sam te ubeđivao da taj dupli cinizam završava u opštem nepoverenju prema proizvodnji i protoku informacija koji je po Čiberu potpuno u buržoaskim rukama (kao što to neće primetiti značajni ovdašnji bard umereno-liberalnog buržoaskog novinarstva Z. Panović na ovoj diskusiji i kao što će organizatori razgovora obrisati pitanja koja sam postavio na fb eventu, npr. u vezi psihologizacije i stigmatizacije recipijenata „dezinformacija" i povezivanja tog trenda sa njihovim „mentalnim stanjem", sa stečenim ili urođenim psihološkim karakteristikama, što je prilično blisko i eugeničkim tezama i metodama).

Istorija i aktuelnost fenomena kao što su teorije zavere govori da je na delu rašireno nepoverenje u institucije sistema tj. vladajuće kulturne i političke hegemonije; moja skromna teorija o teorijama zavere je da je osnovni uzrok u raspadanju veza između tzv. dominante (tj. ključne društvene ideologije) i tzv. determinante (ključne društvene materijalne proizvodnje), u smislu u kom je dominantu i determinantu objasnio Moris Godje (Maurice Godelier). Politički i medijski mejnstrim toliko je rastegao ili obesmislio pojmove, toliko ekonomiše i pregovara sa objektivnim istinama o globalnom i lokalnom društvu, ekonomiji, politici, da je praktično i digao ruke od istih i kao od preduslova i kao od cilja društvene debate. I kome to na kraju ide u prilog? Pa dovoljno je letimično pogledati poznatije desničarske sajtove ili tjubere, u prvom planu nema više tema tipa patriotizma, vernosti, hrabrosti, vrline kao motivacionih parola, čak ni uobičajenih okrivljavanja, kleveta i pretnji. Parola dana a i godine/a je - istina! Liberali (u Americi tzv. „Left", sic!) su se toliko cenjkali sa istinom da su je na kraju izbagatelisali. Uzalud su sada think-thank-ovi, medijski spinovi, fakt-čekeri... uzalud i psihoanaliza, ona uči da se ne pregovara sa istinom, ali samim tim podučava i procedurama pregovaranja; pa se sve lako završava ili eksplozijom zaverološkog teoretisanja (pri čemu i sama paranoja establišmenta oko teorija zavere ima strukturu teorije zavere) ili Opioidnom epidemijom ili spiralama subjektivnog i simboličkog/diskurzivnog nasilja... ili, što je i najgore, kao u onoj kiseloj legendi o preduzetnicima koji pažljivo čitaju „Kapital" kako bi shvatili kako da bolje eksploatišu radnike, to jest „pristaju" na objektivnu istinu o kapitalizmu samo da bi se u njemu bolje snalazili, što uglavnom znači - radi svoje slobodice-vajdice bolje doprinositi njegovim kumulativnim negativnim i direktno destruktivnim efektima, njegovim ropstvima i štetama...

Upravo sam gledao ovaj intervju Čomskog, molim te pogledaj, pa čitaj i komentare ispod. Svi ga kritikuju zbog stava ali skoro niko ne opovrgava to što je rekao. Osim optužbe za „whatabautism" koju je Buden dobro dijagnostikovao kao odricanje od, a u suštini i zabranu dijalektike. A sad najozbiljnije, nije li to vrhovni cilj i glavni smisao buržoaske nauke, razviti strukturno slepilo za strukturne probleme kapitalizma? Nije li onaj mršavi 0:0 rezultat konferencije „Kad ako ne sad?" u stvari kopija strategije i taktike Hajnriha Bela u pristupu pisanja ljubavnih pisama verenicama svojih drugova iz vojske: ništa bitno ne izostaviti a ništa bitno ni ne izreći.

Takvo strukturno slepilo može npr. omogućiti razumevanje za zločine Buša&Co, iako možda nisu postigli cifru od pola miliona dece, unapred štikliranu od rahmetli M. Olbrajt. Kako bi drugačije uspeli američki i ini trgovci oružjem da uzbune i upregnu istorijski frustrirane istočnoevropske buržujčiće (tipa Nuland, Blinken, Olbrajt itd.) željne da se osvete „Rusima" za... u suštini, za pobedu nad fašizmom... Rudi Supek u svom fenomenalnom eseju „Egzistencijalizam i dekadencija" lepo kaže: „... pobeda nad fašizmom, zahvaljujući Sovjetskom Savezu i narodnooslobodilačkim pokretima, pokazala se potpunijom nego što je buržoazija Zapada želela"; uostalom, planovi te buržoazije, kao što se lepo može pročitati u svakoj ozbiljnijoj studiji o fašizmu, nisu se u ekonomsko-strukturnom razlikovali od današnjih: učiniti istočnoevropske i druge periferne ekonomije pomoćnim privredama onih centralnih, najpre nemačke privrede... kojoj su zato (centralnoj privredi i buržoaziji) zdušno pomagale i sve druge evropske kamarile kojima je to bilo dozvoljeno, onda se to zvalo Drang Nach Osten a danas tranzicija u slobodu i demokratiju. Jasno je da nije isto da li se tranzit vrši ratnim ili političkim sredstvima, ali se u ekonomsko-strukturnom saldu svodi skoro na isto, kako je to odavno zaključio Trocki: „Imperijalni rat i imperijalni mir imaju iste ciljeve."

I kako ćemo se sad sećati Holokausta kad je silna euromalograđanština ili u njemu učestovala, ili ga ignorisala, ili navijala iza namaknutih zavesa, a svakako od istog profitirala? Ko je preuzeo radna mesta? (npr. Sartr: zamenio čovek 1942. predavača, slučajno Jevrejina! Da li je to bio njegov „izbor" - koji je toliko slavio posle u nekim svojim manje odmerenim egzistencijalističkim blebetanjima?); Ko je preuzeo poslove, lokale, kulturna i naučna dostignuća i znanja, univerzalnu prosvećenost i svima korisne socijalne projekte i veštine kojima je evropsko jevrejstvo vekovima ko-civilizovalo dobar deo beznadežno zatucane feudalne Evrope? Što reče pokojni Gašpar Tamaš: „Verovaću mojim budimpeštanskim prijateljima da im je žao što više nema Jevreja u Budimpešti kada predlože da se mnogim još živim rođacima i mogućim naslednicima ponude hiljade budimpeštanskih stanova koji su pripadali proteranim i pobijenim mađarskim Jevrejima"

Poricanje je meanwhile postalo normalizovana obrazovna metodologija a samim tim i centralna ideologija suprematističkog Zapada, evo tek jedne od bolnih dijagnoza. Pao je i poslednji trik "teorijskog" distanciranja od „totalitarnih režima" koji je glasio: „ToO sU REeŽimMMIii u KoOOjIIiMMmaAA mOrRaAA daA seEE DOKAZujEEeee OnO ŠtO Je OčiGLleDNO!!!. (Posebno impresivno je ovo MIIii)... Dakle: zaborav na svakodnevnom, kulturnom nivou (što mu dođe ona dominanta) kao osigurač na sistemskom, strukturnom nivou (radi održavanja sistema kapitalističke proizvodnje - to jest determinante). Pa ti sad programiraj sećanje. Tamo. I odande.

A „ovde"? Da li ću posetiti izložbu u novom memorijalnom centru na Starom Sajmištu? Možda, treba naći vremena i za pogledati je i promisliti, moguće reagovati... ali šta očekivati više i bolje od Koljaninove knjige? Ta knjiga mi je priredila noći i noći nespavanja, i posebno taj ton prisebnosti kojom je napisana, prisebnosti pouzdanog svedoka, koji najtraumatičnije moguće reči i rečenice izgovara pred sudom istorije i teorije kao sa neke bizarne distance, kao sa neke prostorno i vremenski izopštene osmatračnice. Srećom, Milan Koljanin je toliko priseban da je čak stoički izdržao i diskusiju posle filma o sajmištu jednog V. Đ. Mišine. To je jedinstven primer kulturnog proizvoda (filma i debate nakon projekcije) koji je po svojoj prirodi ispao stravično-užasno dostojan svoje tako duboko strahotne i užasne teme, dostojan svog nedostojnog vremena i svog moralno trulog produkcionog cilja i konteksta. Ali Hegel ne kaže uzalud za stoicizam da je sudbina visoke kulture u vremenu straha i poniženja.