Da se odmah razumemo, mislim da na demokratskim izborima uvek treba glasati. Da se razumemo, mislim i da radikale treba po svaku cenu sprečiti da uzmu mesto predsednika. Već skoro dvadeset godina stojim uporno uz one snage koje se suprotstavljaju svemu što radikali predstavljaju.
Da se razumemo do kraja: u drugom krugu izbora glasaću za Borisa Tadića.

I to stvarno poslednji put.

Zato za mene ovo neće biti drugi već poslednji krug izbora.

Moj glas u poslednjem krugu nije glas iz straha. On je poslednje upozorenje predsedniku

Cene ulja su pale. Drastično. Za to treba da zahvalimo kompaniji Viktorija Oil iz Šida koja je uložila novac u novu tehnologiju prerade suncokreta i time dobila fabričku cenu (sa profitom) od 71 din po litru njihovog ulja Iskon i predloženu maloprodajnu cenu od 80 din / litru. I zbog toga, zahvaljujem se u ime svih građana kompaniji Viktorija Oil i ovim im besplatno reklamiram proizvod. Iskon. Ja drugo ulje do daljnjeg kupovati neću. Zašto?

U jednom malom selu u opštini Knić, živeli su Tomanija i njen suprug Vojče. U opštinu Knić doselili su se jer ih je ime jako podsećalo na Knin, za koji su emotivno vezani i o kome i dan danas sanjaju.

Upoznali su se 1995. godine u zatvoru Gnjilanu gde su bili na izdržavanju tromesečne zatvorske kazne zbog prostitucije. Bila je to ljubav na prvi pogled, kao što obično biva u tradicionalnim srpskim ljubavnim pričama. Ljubav se rodila istog trena kada su se videli u zatvorskom dvorištu, i odmah doneli odluku da će se venčati čim se nađu na slobodi. Tako je bilo.

Nakon što su bračno putovanje proveli u Karlovcu, Karlobagu, Ogulinu i Virovitici, doselili su se u selo Žunje u opštini Knić i počeli da se bave seoskim turizmom, specijalizovani za prevođenje žednih preko vode i prodaju magle.

Tomanija je svake godine rađala po jedno dete. Non stop je bila u drugom stanju, sve dok joj čoveka ne oteraše u zatvor. Svaki put kad bi videli Tomaniju, imala bi stomak do zuba i cigaretu u ustima. Nije gasila. Pričalo se po selu da voli i da popije koju domaću rakiju šećerušu. Nije ni čudo zašto je rodila onakvu decu; sinove Acu i Dragana i ćerke Natašu, Lidiju i Vjericu. Rađala bi ona još, ali Vojče zaglavi robiju.

Hruščov je pedesetih obećao da će svaki sovjetski građanin imati stan sa kupatilom i automobil, a Vorhol šezdesetih da bez obzira na mesto boravka svakoga čeka 15 minuta slave. Osamdesetih se po gradovima Jugoslavije činilo da svako ima pravo na sopstveni rok bend, posle čega automobil i slava dolaze potpuno prirodno. I žene. (U to doba

Sin: Opljačkan sam!

Otac: Šta su ti uzeli?

Sin: SVE! Sve što sam imao! OSAM EVRA!

Otac: Ko ti je uzeo OSAM EVRA?

Sin: Ciganin na ulici.

Otac: Naš?

Sin: Ma jok, Sigano.

Otac: 'Beš pare. Čuvaj zdravlje. Gde je to bilo?

Sin: Još je i niži od mene. Ima kraće ruke.

Otac: I kraće noge. Ne može da te stigne.

Sin: Ti, izgleda, ne shvataš koliko je to poniženje.

Možda ipak ima boga, mada bez državnog tužilaštva, suda i medija, ne bi od njega bilo neke vajde. Bar sudeći prema njegovom dosadašnjem tolerisanju zla koje najosetljivijem delu čovečanstva – deci, nanose njegovi zemaljski administratori. Najčešće nekažnjeno. Ili kažnjeno poput slovenačkog katoličkog paroha, Slavka Štefka koga je, onomad, sud u Ptuju kaznio sa godinu dana i pet meseci zatvora, zbog seksualnog zlostavljanja četvoro dece. Uz to mu je sud zabranio da ubuduće drži časove veronauke deci, kao i da im se približava na manje od sto metara, a ne sme ni da ih zove. Njegov poslodavac, katolička crkva ga, tim povodom, nikako nije kaznila, verovatno jer su aranžmani za letovanja na Baliju već popunjeni.

Ali je zato, njegov kolega po poslu i neljudskosti, 62-godišnji paroh Franc Frantar, juče konačno, fasovao aps. Kako njegov advokat reče, u ljubljanski zatvor »Dob« je došao dobrovoljno. Jedino što još mora da nađe nekog ko bi mu poverovao, jer pomenuti sveštenik već deset godina beži kako od suda, tako i od kazne koju mu je sud, zbog pedofilije odredio. Naravno da mu to ne bi uspevalo tako lako da mu njegov poslodavac, u bežanju od ovozemaljske pravde, nije zdušno pomagao. Iako je pomenuti sveštenik seksualno zlostavljao dete.

Ustanem ja prekjuče, skuvam kahvu, pripalim si prvi jutarnji cigar duvana, učitam poštu, kad imam šta i da vidim...

Pisao Ministar.

Dobro, 'ajde sad, nije baš Ministar, nego sekretarica mu.

Ali, da ne cepidlačimo.

I, dobro, de, nije pisao baš meni nego Uredništvu B92, tražeći moje kontakt podatke.

Ali, da ne cepidlačimo.

Bilo

... i za domaći zadatak, sto puta napisati:

Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog.

Miki: Dobro, dobro... Kad da idemo u Srbiju? Svi kazu da su ribe tamo najbolje. Srbija, Hrvatska, Madjarska, ... Vidi ovu malu Marusku. Ona je odatle. Jel ima zena neku sestru i li drugaricu?

Strongman: Ima kolko hoces. Ribe ima da otkinu na tebe. Ti nisi svestan, ti si u evropi popularniji nego ovde. Veruj mi. Tamo je jos uvek hit ono kada si karao Kare Otis u Orhideji.

Miki: Ne seri. Pa to bilo odavno.

Strongman: Pa mi malo kasnimo sa hitovima. Ima dosta ljudi koji te obozavaju...

Miki:I demo, idemo...

Strongman: Oces da napravim da nam neko ministarstvo plati da idemo na neki filmski festival u Srbiji?

Miki: Mislis hotel i pice?

Strongman: Ne! Samo hotel i avion? Znas Srbija je mala zemlja a ti i alkohol...

Miki: Pa to. Moze. Ja volim evropu. Hocu. Za tri nedelje dolazi neki Danac, reziser. Snima se film o korumpiranim undercover pandurima. Svi tetovirani, piju, drogiraju, idu u teretanu, koriste steroide... Mnogo ludo. Ima da se uklopis. Razgovaracu sa njim. Recicu mu hocu Strongmana u filmu.

Strongman: Pa ja nisam tetoviran... Ono ostalo moze da prodje.

Miki: Ozbiljno cu da te upoznam sa njim. Oni uvek traze super velike likove za film. Sve sto je do mene cu da uradim. Ali od njega zavisi. Ako sve bude uredu ima da uzmes par konja. Pa ide drugi film, pa treci,.

..

      Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе.

Nikada nisam smatrao da za događaje tokom devedesetih postoji kolektivna krivica, ali čvrsto verujem da mora postojati kolektivna odgovornost, a to je nešto što kao narod konstatno pokušavamo da izbegnemo. To je ona moralna i metafizička odgovornost o kojoj je Jaspers govorio neposredno nakon drugog svetskog rata, suočavajući se sa pogubnim posledicama višegodišnje vladavine ideologije nacinal-šovinizma.

FOLLOW UP

UPDATE

Na spisak neprijatelja koji prete bezbednosti SAD-a Pentagon je dodao WikiLeaks.org, sićušni izvor informacija i dokumenata za koje bi vlade i koreporacije širom sveta više volele da ostanu tajna. Kaže prva rečenica članka u NYT-u od pre dve nedelje.

Iz članka sledi da je WikiLeaks.org trn u dupetu ne samo Pentagonu, čiji izveštaj o sebi [WikiLeaks.org-u, link je pdf fajl] je objavio dva dana pre tog NYT članka [armijski zvaničnici su potvrdili autentičnost dokumenta], nego i vladama Severne Koreje, Tajlanda, pa i švajcarskih bankara [Bank Julius Baer], čije je pranje novca sajt uredno dokumentovao 2008. Švajcarci su svojevremeno uspeli da blokiraju pristup sajtu iz SAD na dve nedelje.

Amnesty International je prošle godine dodelio ovom sajtu nagradu za medije.

Svako ko živi u SAD može primetiti da postoji veliki izbor mleka u bolje snabdevenim supermarketima, a i da postoji veliki broj proizvodjača. Pada još u oči i činjenica da postoje dve veoma različite vrste mleka. Jedna grupa poroizvodjača drži cenu koja je dosta prihvatljiva dok druga grupa proizvodjaca drži cenu koja je ponekad i više od dvostruko veća od cene mleka iz prve grupe. Postoje potrošači koji nemaju pojma zašto je to tako, niti se interesuju, i bez ikakve dileme kupuju ono jeftinije mleko. Deo potrošača ne zna da mleko iz prve grupe dolazi iz dela mlekarske