U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

... ili cisto da se i ja malo nalupetam na izandjalu temu...

Nije uopste vazno kako ce se zavrsiti ovo zezanje oko Ukrajine. Nije ni prvi ni poslednji put da se "narod" digne protiv vlasti (spontano ili ne), da se "vlast" sklanja u Rusiju (principijelno ili ne) i da se Rusija ponasa kao uvredjeni bully u skolskom dvoristu.

Uopste me ne interesuje da ulazim u analizu ukrajinske (bivse?) opozicije i ko je sta tamo, sta ko hoce, ko koga kontrolise (spolja ili izvana), ko, kako, i zasto je organizovao demonstracije, da li su se one spontano ili ne pretvorile u revoluciju, i da li ce na kraju ta revolucija pojesti svoju decu ili ne.

Jedna od, mozda, najvecih razlika koja se primeti u zivotu na ostrvu u odnosu na zivot u Srbiji (a i ostalim, bratskim "mediteranskim" zemljama) je trenutak u kome mladi narastaj napusta roditeljsko gnezdo i otisne se u veliki svet. Pri tom ne mislim da se neophodno ode negde daleko, ali se mladost (ludost?) Britanije ne libi da cim napuni 16-18-21 godinu (zavisi od slucaja) iseljava iz svojih drevnih ognjista i zapocinje samostalni zivot. To ne znaci samacki zivot, to samo znaci da se ljudi mnogo ranije nego u Srbiji (ljudi, ne deca) odlucuju da preuzmu odgovornost za svoj zivot u svoje ruke,

Ponekad, posle napornog dana, kada kuća utone u san, sednem ispred televizora (sa obaveznom casom u ruci) i prebacujem TV kanale nasumice. Uglavnom se ta aktivnost zavrsi kada se casa ispije do dna, i kada se na kraju i ja pokupim i odem da sanjam neki bolji svet... Medjutim, ponekad u tom freneticnom menjanju frekvencija koje satelit sprovodi do prostora u kome bih trebao da imam svoj mir, naletim na neki od filmova koji obavezno, neizostavno, i po stopostotnom pravilu ostanem da odgledam do kraja, ma gde se u datom trenutku u gledanje ukljucio, i ma koliko sati pokazivao moj designer

U zivotu je uvek neophodno praviti izbor. Svaki korak, potez, odluka, raskrsnica, situacija je kvantno obelezena, i kao i foton koji se nadje ispred dva procepa (kad ga neko gleda), tako i covek svakoga dana u svakom trenutku, u apsolutno svemu mora da cini IZBOR. Niko ne moze uvek u svakom od svojih izbora da bude uspesan, ali se najveca neuspesnost ogleda u tome kada je neko nesposoban (iz bilo kog razloga, cak i ako svesno odbija) da izbor ume da napravi. Pri tom obicno prenebregavajuci neizbeznost cinjenice da ce se u svakom slucaju uvek neka od ponudjenih opcija desiti, cesto i sve, ali

Evo, vec svi znamo, protice prvi radni dan novog nam premijera, Davida Camerona. Britanski narod se umorio laburista (razumljivo), i dalje vecinski ne veruje konzervativcima (prirodno), a zbog prosto-vecinskog sistema glasanja ne glasa za liberale jer smatra da je to uglavnom bacen glas (mada ovog puta i nije, kako se pokazalo), tako da smo dobili "viseci parlament"... Britanija se prvi put budi sa koalicionom vladom posle nekih 60-tak godina. Liberali su ponovo deo vlade prvi put posle 70 godina i tako, celog jutra slusamo kako je ovo "nova" situacija, i tako dalje i tako blize.

Ja

Toliko se nakupilo blogova o izborima da su vec totalno kontraproduktivni. Sve manje i manje znace, a niko ih vise i ne cita. Posto je vrlo lako ispuniti ta dva kriterijuma, a i sami izbori se blize, jos malo pa ce da nastupi predizborna cutnja/sutnja/patnja, evo i jedno moje konvolutivno misljenje (i ja slabo razumem sta sam hteo da kazem) da skromno doprinesem tronsko-pijedestalnom zaludjivanju i sveopstoj blamazi...

Kad su izbori u Srbiji u pitanju, niko ne glasa za opciju koja mu je u datom trenutku ekonomski i materijalno, pa cak ni ideoloski najbliza, tj. koja bi za njegov/njen konkretan zivot, u smislu poboljsanja istog bila najpozeljnija. Ne. Kod nas mali broj ljudi glasa racionalno, dok medjutim svi glasaju takticki i to na taj nacin da bi, ako je ikako moguce, uspeli da izdejstvuju da pobedi ona opcija koja im emotivno u tom trenutku najvise prija, a u isto vreme da najgore prodje ona opcija koju uglavnom iracionalno najvise mrze, i to sve bez obzira da li ce tako izabrana vlast zaista i da donese neko realno poboljsanje zivotnog standarda i drzavno-drustvenog okruzenja.

Dugo sam razmisljao kako da napisem blog kome nece odmah neko da se seti da udari kontra blog. Koju god temu da izaberem i sta god na tu temu da napisem, uvek se nadje neki pametnjakovic koji se sa tim nece slagati, koji ce da misli na drugi nacin ili dijametralno suprotno, koji bi da pogleda stvari i iz malo drugacijeg ugla, da komentarise na svoju ruku. Kao da ljudi ne samo da nemaju preca posla od toga da citaju ove blogove, nego se cini da imaju toliko slobodnog (ili radnog) vremena da prosto uzivaju da nicim izazvani (i totalno u krivu) uzvracaju udarce putem forme koja se neopravdano, ali sa ljubavlju, naziva kontra-blog.

Nikad nisam bio velika spavalica. Kazu, a po mom misljenju to je apsolutna istina, da inteligentnim ljudima ne treba puno sna. Ili sam ja samo izuzetak koji potvrdjuje pravilo? No, svejedno, kasno lezem, rano ustajem. Kasni sati su po svojoj sustini, formi, i svemu ostalom razliciti kao sto su sve nesrecne porodice razlicite jedne od drugih. Dok su jutra uvek ista, uvek licna, i uvek tako predvidljivo uzbudljiva.

Rano jutro je deo dana kada je jedino moguce da ceo svet pripada vama. Kada je jedino moguce da puste ulice Beograda, Londona, Pariza, Dartmouth-a, ... izgledaju kao da postoje iskljucivo za vas.

Od mojih mnogih passtime ljubavi i mrznji, mozda najizrazenija je neobjasnjiva zelja da se svake godine, uporno i iznova, penjem na visoke nadmorske visine sa kojih se posle zabrinjavajucom brzinom sjuravam nadole, i to na samo dve drvene, u moderno vreme i sarene daske, uz blagu pomoc dva metalna stapa. Naravno, treba se dobro i pravilno obuci i opremiti, treba revnosno odraditi domace zadatke, ali kada se jednom cak i polukompetentno iskristijanise od vrha do dna zicare, genetska mutacija je zavrsena i do kraja zivota ce se jednom (a katkad i dvaput) godisnje trositi perverzne kolicine para da bi se ponavljalo ovo iskustvo.