Ekskluzivno iz Brisela javlja moj drug, kolega i sapatnik, Dejan Anastasijević:

Pronadjeni nestali novinari

BRISEL, 20. aprila 2048  - U parku na briselskom trgu SSuman, gde je sedisste vechine evropskih institucija, danas je otkrivena masovna grobnica u kojoj je nadjeno visse destina skeleta, nekoliko prastarih kamera i trule belezznice.

Iako forenziccari joss rade na utvrdjivanju identiteta zzrtava, pretpostavlja se da se da je recc o grupi novinara sa Zapadnog Balkana koji su pratili dijalog Beograda i Prisstine sredinom druge decenije ovog veka.

Matorim, nema druge. A, ako se nastavi ovaj maltretman, omatoriću i pre roka. Postaću nadžak baba sa najvećim zadovoljstvom. Zatvoriću toleranciju u podrum. Pustiću brkove. Ignorisaću depilaciju, uštedeću na hulahopkama. S malo sreće ću i da ogluvim. Jednoglasno ću deklaracijom usvojiti rečenicu kojom ću da preciziram svoje muzičke stavove: »Sve, sve, ali kakve veze ovo s muzikom ima..?«

Pre više od mesec dana je nadležni organ države Srbije obećao da će poraditi sve potrebno da roditelji dece sa Batenovom bolešću mogu lakše da dođu do hrane za svoju decu. Jedine hrane koju ta deca mogu da jedu. Hrane od koje zavisi život te dece. U međuvremenu je umrlo dvoje dece, nadležni organ još nije odradio obećani posao. Predlažem da se dotični zatvore u sobu bez hrane i vode dok ne urade obećano. A i zato da konačno shvate kako je to kada zavisiš od tuđe milosti i kako je to lagano umirati bez hrane...

Imate li duše?!

" Каже да је дете које је тренутно у болници тамо због тога што су му родитељи, у недостатку новца за набавку исте, уместо ентералне давали пасирану обичну храну. Дете није могло да је свари, а нити да је поврати, па ју је удахнуло у плућа и сада је због тога у животној опасности."

(edit) 

Prenosim blog od razmisljam, jer ovo mora da bude na naslovnoj strani, ovo je najmanje što mi na blogu možemo da uradimo za tu jadnu decu:

 Prepuštam reč Maloj Mami:

               Ovo je nastavak priče o deci i roditeljima koji se bore protiv teške Batenove bolesti.

               Dece ima 7-oro. Dvoje je umrlo za manje od 5 meseci. Trenutno je još jedno dete u bolnici (ime neću da spominjem jer je to želja roditelja ).

               RFZO nije odobrio enteralnu hranu ovoj deci iako su čvrsto obećali da će je odobriti za deset dana ( obećanje je dato 28.2.2013).

               Danas je 7.4. 2013. Hrana još uvek nije na pozitivnoj listi.

U poslednje vreme kolaju glasine koje su kanda tačne – SPC je bacila oko na plac Narodne Biblioteke Srbije, na Kosančićevom vencu 12. Odnosno, SPC ima inicijativu da tu sagradi patrijaršijsku biblioteku. Baš tu, na tuđem bi da zidaju. Odlično. Ako takve incijative mogu da prođu, onda i ja imam inicijativu da i meni država pokloni plac u centru grada, a pare za građevinske ideje ću lasno da nađem čim sednem na skupocenu lokaciju. Mislim, ako je rezon da se plac da onome ko ima para da na njemu zida. A opet, kako Crkva ima para da zida, a nema para da kupi plac na kome će zidati? I što je baš zinula na plac u centru Beograda, a ne u Ovči ili Zaklopači? I kome to uopšte može da padne na pamet da Crkvi išta poklanja u ovo vreme nemanja i krize? Da nije Crkva možda sirota, nema para da kupi...iako ima para da zida? I ne samo da poklanja, nego tuđe da poklanja. Ako iko misli da je »inicijativa« Crkve vredna poklanjanja, nek sam, iz sopstvenog džepa i dobrog srca kupi plac, pa neka ga Crkvi zavešta, sigurno će u'vatiti mesta duši svojoj pantokratorskoj.

Ovo više ovako ne može, neki red bi ipak trebalo zavesti. Satovi upravo tome i služe, da makar naizgled uspeju da kazaljkama i brojkama savladaju nesavladivu relativnost vremena. Jasno je meni da je vreme čudo od pojave, da nije uopšte takvo kakvo nama izgleda, da u njemu žive rupe, da ono živi u rupama, da se uvija i previja, da vara i laže, uopšte da je relativna pojava do te mere da je i sama reč »relativnost« za njega jadan pokušaj sputavanja. Sve je to meni jasno, ali ja bih da znam koliko je makar i lažnih sati. I minuta. Dva puta godišnje vreme u našem stanu korist opštu paniku, otima se na slobodu i divlja par dana dok ne uspemo nekako da ga savatamo, makar kobajagi, ali ipak dovoljno funkcionalno.

Kratko i jasno – Škoti su očarali Srbiju. Društvenim mrežama se šire vaspitne fotografije divljenja škotskim navijačima koji su vredno izlopatali sneg na stadionu, igrali se sa novosadskom decom, poklonili novac Dečijem Selu, navijali solidarno i sve to po vejavici u suknjama i ispod ništa. Shodno svemu tome, na pomenutim društvenim mrežama se pojavio i duhovito-zahvalni komentar, da se Srbima dozvoli da glasaju na referendumu pred kojim je Škotska. Da pomognu Škotima da već jednom dobiju slobodu za koju se vekovima bore.

Jedino po čemu se čovek razlikuje od životinja je njegova spremnost da se bori i život posveti čuvanju i očuvanju deteta, koje bez te pomoći ne bi moglo da preživi. To je jedina stavka u kojoj je ljudska vrsta uspela da pobedi instiktivni nagon koji je Majka Priroda, u sve što je stvorila, upisala velikim štampanim slovima – opstanak. Čovek je jedino biće spremno da svoj opstanak rizikuje zbog truda da u životu održi život koji je inače osuđen na propast. Upravo to je jedino po čemu se čovek uopšte može smatrati vrstom višom od ostalih.

Srećan vam Dan Žena drage sestre, komšinice, devojke, starice, zaove, majke, supruge (iako je ova reč oduvek zvučala kao da ima više od dve noge), šurnjaje, babe, tetke, sestre po metli, verenice, strine, ujne, ćerke, prijateljice, kume i sve ostale pripadnice ženske veroispovesti. Nema praznika kome se ne prebacuje otrcanost, potrošaštvo (bože, što ova reč čudno zvuči, prava li je?), naizglednost i sve ostalo čemu mašta da dovoljno prostora. Doduše, često i sa punim pravom, jer na ovaj dan cvećari ruke trljaju, a mnoge žene jedino tada dobiju malo reda radi pažnje. I upravo zbog toga što brojne pripadnice našeg roda još uvek žive u minulim vekovima, zato što se tretiraju kao niža bića svedena na upotrebnu vrednost, ovaj praznik još uvek treba obeležavati. A sad, kako će ko da ga slavi, to je već lično pitanje. Tek, još uvek nisu stigla vremena za žene dovoljno dobra da se 8. Mart spakuje u plakar, i prilikom prvog generalnog čišćenja odnese u prašnjavi podrum istorije. I pun krša koji bi neko već jednom mogao da sredi.

Zbog toga, mislim zbog 8. Marta, a ne podruma i spremanja, sam ja spremna da uvek doprinesem, shodno skromnim snagama mojim, proslavi dotičnog dana. U okviru kulturno-umetničke ponude i razonode. Zbog toga ću danas u danas u knjižari Delfi, u SKC-u (kad se samo setim kako sam u tu kulturnu instituciju svojevremeno i kroz prozore ulazila), imati promociju novim pričama dopunjenog reizdanja moje knjige »Od reči do reči« i ili naravno, maštovitom potkumu zahvaljujući, »Kako sam postala gusarska carica, stah i trepet Južnih mora«. Dotični događaj će početi u 13h po srednjeevropskom vremenu, u knjižari Delfi, gde će do tada biti održano nagradododeljenije najmaštovitijim autorima osmomartovskih čestitki do 300 karaktera. Pod uslovom da imaju nesvakidašnji karakter. Verovatno i poveću količinu prideva.

Prvo je komšija, veleposednik stana sa dvorištem veličine omanjeg stepskog prostranstva, napolje izbacio Holanđanku. Celu zimu su očito živeli u neregistrovanoj zajednici, pa su se razišli u stavovima. Mada, možda je kriva i slutnja proleća koje sporo, presporo pokušava da se prekobelja na ovu stranu Alpa. Izbačena lepotica-Holanđanka ima kapicu sa ušima na gore zavijenim. Kao što je red i etnički običaj daljnje nam Holandije. Kapica bi joj pomogla u borbi protiv istrajnih noćnih mrazeva, ali jedno rame joj je erotski obnaženo, rukavi do lakata podvijeni i leva ruka joj se smrzava dok u njoj drži čanče puno sleđene vode. Uz to bi jajnici i ostali reproduktivni organi mogli da joj načisto stradaju, jer joj je desna strana suknje, sa sve donjim žiponom, podignuta od klompe do pojasa, gde je maštovito prikačena.  Kada preko dana grakne sunce, Holanđankina put zablješti belinom, a okolne ptice se okupe u nadi da je njeno gipsano srce dovoljno meko da im da koju mrvu iz korpe koja joj o desnoj, bucmastoj ruci visi. Očekivanja predmeta ornitološke pažnje su uzaludna, devojka-Holanđanka stoji mirno, nikog ne primećuje...dok komšiluk ne može da skine oka sa njene lepote koja stoji na upornoj krpi snega.

Da mi je neko rekao da to može da mi se desi, ne bih mu ič verovala, bila bih spremna i da se podžapam. Al čudni su putevi gospodnji. Obaška kad u boga ne veruješ. Sve je počelo vratnim zvonjenjem. Što je tokom poslednjih godinu dana za mene pravi spektakl. Naime, s ove severne strane Alpa mi retko ko zvoni na vratima.