Ne prodje ni jedan jedini dan da ne pomislim sta mi radi moj Filmski Grad. Sta rade uspavane krosnje drveca Ceraka pod kojima sam provodio sate setajuci Ponga. Cesto mislim kako zvuce sirene na ulicama mog Belog grada, pa se nekad uhvatim da razmisljam kako mi cak i to nedostaje. Kada si daleko od svega sto ti znaci svaka sitnica vremenom postaje bitnija nego sto

Sve Face Raspale Jugoslavije. Ako je neko pomislio da ce u ovom tekstu biti price o bivsoj drzavi pogresio je. Ali ne puno, jer mada stare drzave vise nema, ljudi koji su u njoj rodjeni i dalje koracaju belim svetom. Nakon sto sam se preko mojih blogova upoznao sa nekim ljudima sa nasih prostora sa kojima delim ovo poluostrvo odlucio sam da jedan vikend provedem u centru Malezije - KL

Osecam vec neko vreme da mi ponestaju teme za pisanje, a onda shvatim da su teme sve vreme oko mene, ali da ih ja gledam nekim drugim ocima sada. Ne kao u pocetku kada mi je svaka sara parala zenice, kada mi je svaki zvuk unosio talase uzbudjenja u moje usi. Sada sve to primecujem ali mi nije vise strano, uzbudljivo i cudno. Sada sam se navikao na manje vise sve oko mene,

 

Pista se oduzila, nikako da dodje do tacke poletanja, evo je. Beograd ostaje iza mene, na koliko - ne znam, ali ostaje. Vide se obrisi Zapadne i Istocne kapije, naslucujem vodo-toranj u Kosutnjaku, bar je to blizu stana u kome sam ziveo, Avala u pozadini, sve nestaje, dok avion juri pistom tako brzo, kao da zuri da me odvede odavde, odakle? U stvari, ja vise ni nisam ovde, ja sam sada u vazduhu, ni na nebu ni na zemlji, lepo mesto, pored prozora, kod krila, bas kako volim. Sa desne strane, ali nema veze. Preferiram levu, bar je sediste broj 9, heh, nisam ni sumnjao - moj broj, sedim

Preko hiljadu i po kilometara po snegu, ledu, vetru, suncu, nocne i dnevne voznje je za nama u proteklih 8 dana; izletanja u zaledjene njive, voznja od 20km/h satima, neverovatni pogledi na planinske vrhove i nepregledno more. Sabac, Zvornik, Han Pijesak, Sarajevo, Jablanica, Mostar, Medjugorje, Split i Sibenik, sto prolazenje, sto ostajanje po par dana. Sve je proslo kao u jednom dahu, pa cu tako pokusati i da napisem ovu neverovatnu avanturu.

Posto sam sa monahom onaj dan na aerodromu razmenio mailove, ostali smo u kontaktu. Javio mi je kada ce doci u Penang, i ja sam nestrpljivo cekao taj dan. Sav sam se uzvrteo i unervozio, kao dete pred Bozic. Jedva sam docekao 18h da bi krenuli u hram da se vidimo sa njim. Usput sam poceo da ispitujem Konana o budizmu, Budi i uopsteno o njihovoj religiji. Upijao sam svaku recenicu

Dok brckam noge u bazenu i upijam sunce koje ovde niko ne zeli razmisljam sta sve moze covek da uradi dok ceka na nesto. Sta sve nekome prodje kroz glavu za nesto manje od godinu dana? Taj vremenski period se cini kao dovoljan za svako bitno pitanje u bilo cijem zivotu. Dvoje ljudi koji su se upoznali pre dvesta dana ce savrseno znati da li su jedno za drugo ili je to samo prolazna veza. Za sedam meseci voznje ce osoba znati da li je za volan ili ipak za javni prevoz. Za sve u zivotu ima odredjen period koji treba da prodje da bi se nesto znalo da li je to to ili ne. Koliko vremena je onda potrebno

Svaki zivot svakog pojednica na ovoj zemlji je jedinstven, neponovljiv i zanimljiv svakome na svoj nacin. Meni se desava ta cudna stvar da od kako sam dosao ovde uzbudljive i nepredvidjene situacije smenjuju jedna drugu brze nego sto uspem da ih savladam u mislima. Ono sto su sva moja dosadasnja jutra imala zajednicko je to sto nisam znao gde ce me dan

Posto sam se ovde zatekao za vreme svetskog prvenstva u fudbalu, imao sam tu cast da prenose gledam iz zemlje kojoj fudbal znaci isto koliko nama hokej na travi! Mislim, znaju pravila, skoro sva, poznaju neke fudbalere (nazovimo ih tako) poput laznog Ronalda, patuljka Mesija i neke buldozere iz Premijer lige kao sto su Runi, Lampard i drugi. Za polovinu reprezentacija koje su ucestvovale na prvenstvu, a dolaze iz Evrope nisu culi! Tako da sam za vreme trajanja (nazalost samo) prve faze takmicenja bio pravi ambasador moje male zemlje!

U pocetku je zaista bilo tesko nekome objasniti

Nadao sam se da ce ovo pismo procitati iz kucne, mozda cak i iz bolnicke postelje, ali nazalost ce ove reci doci do njega dok se vecno odmara u nebeskoj postelji.

Nisam nezreo, niti vise toliko mlad da ne shvatam sta je zivot i da svaka osoba mora kad tad da napusti ovaj svet, ali meni nekako jos ne ide u glavu da sledeci put kada posetim moj