Sveti Stefan Dečansaki..slava mu i milost, kako su govorili i govore svi moji. Krsna je slava Kovačevića iz Ervenika, kod Knina. Slava moje familije.Nije zapovjedni svetac i u kalendaru nije označen crvenim no crnim slovima. Sveti Stefan je otac cara Dušana i veliki mučenik. On je svetac, a car to nije nikada postao. Mučenik je sveti kralj Stefan i slavimo njega, a ne njegova moćnoga sina koji ga je zbog vlasti, učinio žrtvom.Vrijeme je pokazalo kako je dugoročno, istorijski, bolje i dragocjenije bilo biti Stefan nego Dušan. Iako narodi u svome kolektivnome pamćenju i njihovi istoričari posebno,najčešće i najrađe, više vole moćne od onih koji su žrtve moćnih, mojoj familiji i značajnom dijelu srpskoga naroda, Sveti je Stevan Dečanski ( kad o njemu govorimo kao kralju kažemo "Stefan", ali kad govorimo o svecu kažemo "Stevan") najznačajniji svetac, od svih koji postoje.

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima.

U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme.

Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli

bismo da živimo duže..."

"CA.Blues "
Mika Oklop

Čitajući pre desetak dana kako su se gospođa Kosor i gospoda Pahor i Tadić sreli u Smederevu, kako su se srdačno grlili (dobro, gđa Kosor malo uzdržanije) i kako već ne persiraju jedni drugima, nisam mogao da se ne setim one šetnje u Karađorđevu od gotovo u dan tačno 20 godina ranije - aktera koji isto nisu jedan drugome persirali, daljih njihovih sastanaka s ostalim kolegama (takođe bez persiranja), koji su se selili iz republike u republiku, da bismo na kraju dobili ono što smo dobili (tj. izgubili). Možda i stignem da napišem na šta me sve to još asociralo, ali pomislih

Bilo bi mnogo prikladnije da imam tonski zapis njenih prica. To sam oduvek zelela, ali, dok sam se tehnicki organizovala, vec je bilo kasno.

Mnogo sam volela moju Baba Miru. Ne zbog toga sto me je cuvala, kako je kuvala ili sto se zrtvovala za svoju decu i unuke (to je radila ona druga -  Baba Krunija). Mira je bila vecita devojcica od 15 godina. Neiskvarena, radoznala, iskrena i puna ljubavi prema zivotu (koji je, istina, nije mnogo mazio).

Bila je iz Cacka, iz gradjanske porodice. Starija sestra Zivana joj je bila u partiji jos pre rata i tako nekako, kad su dosli partizani,

... ili "Na Karaburmi... Jedan - Jedan..."

Ako mi bilo sta nedostaje, ali stvarno nedostaje iz stare drzave (SFRJ, da ne bude zabune) to je fudbalsko prvenstvo Jugoslavije i kombinovani radio prenosi utakmica prve savezne fudbalske lige, tzv. Vreme Sporta i Razonode. Posle se kod nas preslo malo na Vreme Smrti i Razonode, po knjizi jednog nazovi pisca, ali to je druga prica.

Ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim da ova moja konkretna nostalgija nije samo generalni zal za prosloscu (mladoscu), pa bi mi na isti nacin nedostajalo nesto drugo iz nekog drugog perioda da se sam rodio u neko drugo vreme i/ili na nekom drugom mestu. Ali posto ne mogu na to da dam precizan ili bilo kakav odgovor, necu ni da ulazim u analizu tog ugla.

Gost autor: EU administracija

Da trčimo da glasamo za pobednika? Nije još kasno!

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.