Десетине замкова у Мађарској и њеном окружењу су у последњој деценији од сабласних полурушевина постали ексклузивни хотели, гостионице, бањска лечилишта, завичајни музеји или дворци културе, а листе парова који би да у њима кажу своје судбоносно „да", све су дуже.
Један од највећих и најлепших двораца у Мађарској је свакако онај у Фертуду, на северозападу земље, недалеко од границе са Аустријом. Замак који још зову и „мађарским Версајем" градиле су средином 18. века најпознатије европске архитекте, по налогу водећег мађарског аристократе Миклоша Естерхазија.Све је почело тако што је овај племић, у народу познат и као Никола Велики, у намери да реновира постојећи ловачки дом, том здању дограђивао део по део, и у једном тренутку дошао до закључка да је грађевина попримила облик и димензије дворца. Како је палата расла, увећавале су се и инвеститорове амбиције. Тако је Мађарска за три године градње, добила своју највелелепнију палату у рококо стилу, која је то остала до данас. Замак се састоји од 126 соба, опере, театра, кинеског павиљона, Венериног храма, плесне дворане, позоришта лутака и библиотеке са фондом од 22.000 књига.
Све у том простору подсећа на раскош аристократског начина живота и дух времена у којем је дворац настао, тако да је он и данас стециште уметника разних профила, који трагају за инспирацијом. Њихов славни претходник био је и познати аустријски композитор Јозеф Хајдн. Дошао је с намером да ту остане неколико дана, али се толико заљубио у палату и њено живописно окружење, да да је у дворцу провео скоро половину свога живота.Китњасто здање и његов велики парк инспирисали су Хајдна да ту напише највећи део свог музичког опуса. О његовом тридесетогодишњем боравку у Фердуту и данас сведочи спомен соба којом се данашњи корисници замка посебно поносе.
После смрти грофа Естерхазија, породица напушта замак и он је наредних стотину година био ненастањен. Током Другог светског рата служио је као болница и био тешко оштећен приликом повлачења немачке војске. Психијатријска клиника која је у замку била смештена у време социјализма исељена је тек 1999. године, и од тада је ово здање споменик од националног значаја.
Већи део палате последњих година је обновљен, а је један њен део недавно је претворен у хотел. Туристима је на располагању 26 луксузно опремљених соба и апартмана, док је остатак дворца музејско-концертни простор. Сваке године ту се одржава Међународни музички фестивал - једна од централних уметичких манифестација Мађарске, на коме учествују пре свега љубитељи Хајднове музике, односно млади ствараоци који у овом композитору виде свог узора.
Дворац Хедервар, такође смештен недалеко од данашње мађарско-аустријске границе, знатно је старији од Естерхазијевог, али је имао је сличну судбину. Саградила га је, у ренесансном стилу, племићка породица чије име и данас носи. У 16. веку је више пута мењао власнике, али су Хедерваријеви увек успевали да очевину врате под своје окриље.Овим монументално здање је још издалека препознатљиво по својим трима угаоним кулама. У време градње дворца, куле су представљале статусни симбол власника, па је и ова племићка породица одлучила да своју моћ у тадашњој држави предочи на тај начин.
За оне који не познају околину, проналажење пута до дворца може бити праћено и потешкоћама, јер су се Хедерваријеви побринули да своју палату добро ушушкју и заштите од присуства радозналаца. Окружили су је парком и хектарима густе четинарске шуме која и данас окружује дворац.
Међутим, наследници су у њему могли да уживају само до 1945. године. Комунистичка власт је и ово, као и остала слична здања у Мађарској, национализовала и у послератном периоду га користила као државну имовину. Унутрашњост дворца, укључујући и стилски намештај, ипак није битно измењена, па је после рестаурације некадашњи дом породице Хедервар делимично претворен у хотел високе категорије. У оквиру комплекса налази се и мали барокни дворац-капелица, где се готово сваког викенда приређују романтичне церемоније венчања у средњовековном стилу.
Ипак, за дворац Грашалковић се може рећи да је, пре свега због свог географског положаја, данас најпосећенији замак у Мађарској. Налази се у Геделеу, недалеко од Будимпеште, а подигао је племић хрватског порекла Антал Грашалковић почетком 18. века. Међутим, средином 19. века његови наследници су то здање продали, па је оно од 1867. године било царска резиденција аустроугарских владара. У његовим лепотама највише су уживали цар Франц Јозеф Први и царица Елизабета.Раскошно здање са мноштвом луксузно опремљених соба и девет пространих дворана данас је у власништву компаније „Royal Castle Godollo". Његови стилски салони и гостионице једна су од транзитних станица за туристе који обилазе околину Будимпеште, али се многи од њих задржавају да ту проведу свој одмор. Посматрају или или узимају учешће у разним културним манифестацијама за које је романтично двориште замка као створено.
Нажалост, већина од мноштва средњовековних двораца којих је некада било на теротирији данашње Мађарске, није преживела стопедесетогодишњу турску окупацију. Највећи број замкова којима се Мађари данас могу подичити је новијег датума, углавном из 17. и 18. века. Међутим, наши северни суседи се исто тако поносе и палатама мађарских средњовековних великаша у другим деловима Карпатског басена, који су после Тријанонског споразума припали околним државама. У доба заједничке монархије, велелепне дворце мађарска аристократија је подизала и на подручју данашње Румуније (Трансилванија), Словачке и Украјине. Они су опстали захваљујући томе што, за разлику од јужних делова Европе, турска нога тамо није крочила, тако да и данас сведоче о раскоши и богатству мађарских средњовековних властелинских породица.
Једно од таквих здања је Бојнички замак, недалеко од Нитре у данашњој Словачкој. Не зна се тачно када је саграђен, али се први пут спомиње 1113. године. Свој данашњи облик добио је у 19. веку, када га је Јован Палфи реконструисао по узору на дворце на Лоари. Због тога га често упоређују са обновљеним Каркасоном и Нојшвајнштајном.Међу именима многобројних бивших власника Бојничког дворца налазе се навећи мађарски властелини, а један од њих био је и мађарски краљ Матија Корвин. Сведок тог времена је, осим дворских зидина, једна липа у дворишту, испод које су, кажу, владар и његов син Јован диктирали краљевске едикте. Отуда и назив „Матијина липа", који данас стоји поред стабла.
Последњи житељи замка били су власници концерна Бата, који су га заједно са оближњом бањом, купили уочи Другог светског рата. Да за такву трансакцију нису одабрали баш најпогоднији тренутак, уверили су се коју годину касније, када им је комунистичка власт одузела некретнину и претворила је у музеј. Она је ту своју функцију задржала до данашњих дана.
Како нам рекоше кустоси, Бојнички замак је већ годинама најпосећенији словачки музеј, са преко 200.000 туриста годишње. Познат је по споју различитих архитектонских и ентеријерских стилова, па га синеасте често користе као сценографију за своја филмска остварења. Да би замак учинили што атрактивнијим за посетиоце, данашња управа тог здања у њему повремено организује врло посећене манифестације назване „Бајка у замку" и „Фестивал духова".
Од средњовековних двораца који су мађарски великаши градили подручју данашње Румуније, својом импозантношћу посебно плени онај у граду Хунедоара (мађарски назив Вајдахуњад), у Трансилванији. Саградио га је мађарски краљ Жигмонд Луксембуршки у готском стилу, на темењима некадашње римске тврђаве, а потом га поклонио породици Јаноша Хуњадија, гувернера те области, који се у српским епским песмама спомиње као Сибињанин Јанко.
Замак је реконструисан у првој половини 17. века, а преправке које су рађене седамдесетих година прошлог века, предузете су ради прилагођавања просторија музејској функцији. Има укупно педесет просторија и у готово свакој се налазе делови богате историјске и етнографске збирке.
И у јужним деловима Украјине, који су некада били под круном угарских владара, сачуван је део средњовековног наслеђа тадашње мађарске аристократије. По својој раскоши свакако предњачи дворац Шенборн у Берегвару. Грађен је у неоренесансном стилу, са 12 улаза и 52 просторије, а пажљиви посматрачи овог здања избројали су тачно 365 прозора. Данас је у њему смештена здравствена установа за плућне болести, али га заинтересовани могу погледати, додуше уз претходну најаву управи болнице.Власничка структура ових замкова данас је врло шаролика. Они који су задржали музејску функцију и даље су у државном власништву, док су неки продати великим хотелским компанијама. Интересантно је да нико од потомака некадашњих власника до сада није обештећен из државне касе, па се на рачун надлежних органа често чују оптужбе како су пожурили да одмах по паду комунизма „продају туђе".