Kako će sad taj nemački vojnik, u svrhu odbrane svojih građana od stalne i rastuće pretnje od ponovne, neizbežne, a moguće i trajne srpske okupacije nemačkih sela i gradova, onako gladan, da strelja đake po Kragujevcu?
* * *
Септембра 2009. је, коначно, немачки парламент поништио и последње пресуде нацистичких војних судова. Многе пресуде ових судова су већ биле поништене, неке 2002., а неке и раније, али су се у овом последњем кругу нашле и осуде за ”издајништво у време рата”. Разлог за осуду за издајништво је могао бити и помагање јеврејима, критика Хитлера, или сувише добар однос према ратним заробљеницима, … Од око 100.000 осуђеника, негде око 30.000 је било осуђено на смрт. Они који нису били осуђени на смрт су, често, били стављани у одреде смрти који су слани у немогуће мисије по источном фронту, да се никада не врате. Коначно, они који су преживели су, све до 2009., били, правно гледано, криминалци, издајице и ништарије и често су тако и били третирани од стране својих комшија и суграђана.
Сви су рехабилитовани.
Ето, нема ни 70 година, а Немци су већ раскрстили и с тим. Ништа као немачка ефикасност. Уз ту пословичну ефикасност и организацију, показало се на делу и темељито промишљање пре доношења важних одлука.
Наиме, предлог да се пониште и ове последње пресуде је дошао већ у 2006. од стране Левичарске Партије. У неким земљама, где су непромишљеност и наивност још увек присутни у политици, би овакав предлог одмах дошао на дневни ред у парламенту и, неким чудом, одмах прошао. Међутим, хладније главе из Хришћанске Демократске Партије и Социјал-Демократске Партије које су, срећом, чиниле већину у немачком парламенту су одмах одбиле могућност за општу рехабилитацију. Један разлог је, као и у претходним случајевима кад су одлуке нацистичких судова бивале поништене и кад су се рехабилитовале извесне класе осуђеника, а ”издајници у време рата” бивали искључени из разматрања, то што се сматрало могућим, ако не и извесним, да су својим поступцима ови издајници доводили у опасност животе других немачких војника.
Ето, неко би се залетео и помислио да је дезертирање из нацистичке армије, помагање јеврејима, критика Хитлера, па и добар третман затвореника можда за похвалу. Али не и добри људи у немачком парламенту. Неко мора да мисли и о детаљима и последицама. Кад се неко пређе и, рецимо, удели додатну кашику каше затворенику, то је одмах једна кашика мање за неког немачког војника. То одмах, логично, умањује борбену готовност и морал немачке армије. Е, то је нешто што се не може тек тако допустити и догодити, бар не у државама које држе до себе. Немачки војници су немачки грађани који су бранили животе других немачких грађана и ту нема шале и праштања.
Како ће сад тај немачки војник, у сврху одбране својих грађана од сталне и растуће претње од поновне, неизбежне, а могуће и трајне српске окупације немачких села и градова, онако гладан, да стреља ђаке по Крагујевцу? Нисте о томе мислили? Срећом, ви нисте чланови немачког парламента.
Овај солидан аргумент се ипак показао, пуким случајем, ослабљен одсуством доказа да су осуђени издајници уистину угрозили друге немачке војнике и цивиле на иоле опипљивији начин од благог крчења стомака које им је, мучки и привремено, ометало свакодневне војничке послове. Овај непријатни недостатак документованих доказа је експерт Демохришћанске Партије, војни историчар Ролф-Дитер Милер, покушао да поправи измишљањем истих, али то из неког разлога није било широко прихваћено.
Одмах чим је установљено да проблем угрожавања немачких војника забављених убијањем и угрожавањем свега људског диљем Европе, Северне Африке и Атлантика није постојао на озбиљном нивоу које би могло да и даље кочи рехабилитацију издајника и осуђеника нацистичких војних судова, поново би непромишљени и наивни одмах похрлили у парламент на гласање. Али не и хладне главе и добри људи из немачког парламента.
Постоје ту и неки други детаљи и последице. Наиме, Томас Ман је већ умро, а 2009. је била година избора. На шта би то личило кад би демохришћани гласали за предлог левичара? То је нешто што се не може тек тако допустити и догодити, бар не партијама које држе до себе.
Ту је онда дошло до разних, преко потребних, а само наизглед бљутавих, политичких маневара и надмудривања. На пример, једна идеја је била да левичари повуку свој предлог да би тај исти предлог могао бити поднесен поново од стране шире коалиције. Левичари су се сложили, али да и они буду у тој новој коалицији предлагача. Е не може ни тако! Е онда не може никако! И док су и последњи осуђеници тихо умирали, упропашћених живота и укаљане части, парламент се забављао својим играма и предизборним триковима.
На крају је, ипак, септембра 2009., гле чуда немачке ефикасности и организације, само три године после почетног предлога, тек 39 година после Брантовог пада на колена у знак извињења жртвама нацизма, а тричавих 65 година по завршетку рата, уз подршку свих парламентарних партија, одлука о поништавању свих пресуда нацистичких војних судова једногласно прошла.
Немачка се извинила и последњим жртвама нацизма - онима који су издали нацизам.
Не знам на чији предлог.