Jedna lepa priča o taksisti i baki

“Najsrećniji je onaj čovjek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi”, reče čuveni filozof. Narodski rečeno, svaki normalan čovek je srećan kad nekoga učini srećnim,i ako se tako ponaša celog života onda učini srećnim mnogo ljudi. Može i da se kaže da je srećan onaj narod ili ono društvo u kome se što veći broj ljudi ponaša tako da druge čini srećnim.

Živimo u vremenu koje je iz mnogobrojnih razloga teško , puno nasilja, kriminala, ubistava, huliganstva, o maloletničkog siledžijstva, ali i u vremenu u kome takva ponašanja zauzimaju naslovne stranice tabloida, prve minute u TV dnevnicima.

Svakako , postoje i postojaće ljudi koji žive na nesreći drugih , kojima unesrećiti ili naneti zlo drugima predstavlja, po njihovom (ne) moralnom shvatanju svakodnevni život ,  jer , Bože moj, svako se bori za sebe a čovek je čoveku vuk.S druge strane, procesuiranje počinilaca takvih dela je trapavo, sporo, blago i uz neprimerne i nemoralne pritiske na sudije.Pa nije ni čudo da počinioci takvih dela nešto i nemaju straha od kazni a pojavljivanje na naslovnim stranama im dođe kao  reklama.Uprkos svemu, ima mnogo divnih ljudi, mnogo primera ljubaznosti,pristojnosti,  humanosti i takvih primera gde se ljudi pokažu kao ljudi. Nažalost , to izgleda medijima , posebno ne novinama, nije atraktivno za naslovne strane.

A evo jedne priče koja zaslužuje da barem ovde bude objavljena, kad već nije na  naslovnim stranama novina:

„Taksista usrećio staricu na trenutak, možda poslednji put u životu"

“Stigao sam na adresu i zatrubio. Nakon nekoliko minuta čekanja, ponovno sam zatrubio. Kako mi je to bila zadnja vožnja u smeni, pomislio sam da odem, ali sam parkirao auto, izašao iz njega, došao do vrata i pozvonio.
Nakon poduže pauze vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala malena žena od oko devedeset godina. Nosila je haljinu s printom i kapu s tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz ’40. godina. Pored nje se nalazila najlonska kesa. Stan je izgledao kao da već godinama niko u njemu ne živi. Sav nameštaj je bio prekriven čaršafima.
Nije bilo satova na zidu, nikakvih šoljica ili drugih stvari na stočićima. U uglu je bila kartonska kutija u kojoj su se nalazile fotografije i stakleni predmeti.
“Možete li da ponesete moju kesu do auta?”, upitala me. Odneo sam kesu u auto i vratio se da joj pomognem da i ona dođe do auta. Uhvatila me za ruku i polako smo hodali do automobila.
Stalno mi se zahvaljivala na ljubaznosti. “Nema na čemu”, odgovorio sam, “Samo se prema svojim putnicima ponašam onako kako bih želeo da se ljudi ponašaju prema mojoj majci”. “Ti si tako dobar mladić”, rekla mi je.
Kad smo došli u auto, rekla mi je adresu i pitala da li bi mogao da je provozam kroz grad. “To nije baš najkraći put”, rekao sam joj. “Meni se nikud ne žuri, idem u starački dom”, rekla je.
Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj se zacaklile. “Nemam više nikoga od porodice”, blago je nastavila. “Doktor je rekao da mi ne ostaje dugo vremena”. Polako sam se nagnuo i isključio taksimetar.
“Kojim putem želite da se vozite?’, pitao sam je. Sledeća dva sata smo proveli vozeći se kroz grad. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila. Vozili smo se kroz komšiluk gde su ona i njen muž živeli, kad su se tek venčali. Prošli smo i kraj skladišta nameštaja, koji je nekad bio plesna dvorana u koju je, kao devojka, išla na ples.
Ponekad bi me zamolila da stanem ispred neke zgrade ili ugla i sedela bi gledajući u mračnu daljinu, bez reči. Pošto je prvi zrak sunca obasjao horizont, odjednom mi je rekla da je umorna i da krenemo. U tišini smo se vozili do adrese, koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, s prilazom ispred trema.
Dvoje starijih ljudi je izašlo napolje čim smo stigli. Bili su to njezini staratelji, koji su pazili na svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Iz prtljažnika sam izvadio njenu kesu i odneo je do vrata.
“Koliko vam dugujem?”, upitala me, hvatajući se za torbicu. “Ništa”, rekao sam. “Ali od nečega morate da živite”, odgovorila mi je. “Ima i drugih putnika”, rekao sam joj.
Gotovo bez imalo razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se pribila uz mene. “Usrećili ste staricu na trenutak. Hvala vam”, rekla mi je. Stisnuo sam joj ruku i otišao. Iza mene su se zatvorila vrata. Zvučalo je kao da se zatvara život.
U toj smeni nisam pokupio ni jednoga drugog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. Ostatak dana jedva sam mogao da pričam. Šta da je po staricu došao ljuti vozač ili neki koji je nestrpljiv da što pre završi smenu? Šta da sam odbio tu vožnju ili otišao pošto sam zatrubio prvi put? S druge strane, mislim da nikad u životu nisam uradio važniju stvar.”
Verujem  da ima mnogo ljudi kao što je čovek taksista, a ima i biće izgleda i sve više onih čije su sudbine slične baki iz priče.

Ima mnogo priča sličnih ovoj i to bi trebalo da budu primeri koje bi vaspitači i nastavnici pričali deci na onim časovima građanskog i veronauke, a da mediji i barem lokalne zajednice odaju priznanja i afirmišu ljudsku dobrotu i solidarnost i pokađu da ima i lepih stvari a ne samo onih crnih u crnim hronikama.