.
Било ми је пет-шест година. Кад би баба рекла "донеси, синко, две-три дрва" ја бих прво упорно запиткивао "али, баба, реци ми, две или три?", а кад би ме коначно избацила на пртину ка стајској надстрешници, доносио бих одатле две цепанице у једној руци и три у другој, лактом бих отварао врата прегрејане собе и питао бабу поред пећи "ево, баба, одлучи сад, хоћеш две или три?", с намером да вратим назад цепанице које не задржи. Мене је збуњивала њена немоћ да изабере, јер је на крају увек узимала и две и три, свих пет, а шта је све њу збуњивало у тим нашим интеракцијама данас могу само да замислим.
Баба из племена Пираха са Амазона много лакше излази на крај са својим унуком. Занемаримо чињеницу да јој цепанице и не требају -- топло је преко целе године и сви шетају голуждрави -- чини се да јој не требају ни бројеви. Прво се мислило да у језику Пираха постојe само називи за број један и за нешто као "приближно два" (два-три!), а да се све преко тога зове много. Наиме, кад би унук донео десетак цепаница и ређао их, једну по једну, баба би бројала "хОи, хоИ, хоИ, хоИ, баагисо, баагисо, баагисо, ..." Ето, очигледно, "хОи" је један, "хоИ" је два-три-ту-негде, а све преко тога је "баагисо", много. Заблуда да племе Пираха има назив за један, али не и за два, опстаjaла је све док се Мајкл Френк с МИТ-а, с још неколико колега, није сетио да поређа десетак цепаница пред бабу и да их онда склања, једну по једну, с гомиле. Баба би онда бројала уназад "баагисо, баагисо, баагисо,...", па кад би стигла до пет-шест, плус-минус, ту негде, прешла би на "хоИ", а на крају, на два-три, некад и раније, завршила би одбројавање са "хОи, хОи, хОи". Дакле, закључили су Френк и његових хоИ колега, племе Пираха нема назив ни за број један, а камоли за приближно два.
Моја баба је, слично, за "много" говорила "бааги", с акцентом на "и", а ја сам био скоро сигуран, бар док нисам чуо како бабе из племена Пираха броје цепанице, да се радило о турцизму.
Припадници племена Пираха сами себе и не зову Пираха, већ "они који су прави", а за све које говоре другачије кажу да говоре "накривом главом". Осим недостатка назива за бројеве, прави језик садржи -- мада је можда боље рећи да не садржи -- и друге занимљивости. У правом језику постоји седам-осам, зависи ко и како броји, сугласника и три самогласника, нема разлике између једнине и множине, "мама" и "тата" су иста реч, и нема измишљања прича, може се исказати само оно што се види или чује, а глаголски наставци јасно одређују да ли је говорник лично видео догађај или му је неко испричао. Данијел Еверет са Универзитеа у Илиноји, бивши мисионар, који је дружећи се са Правима постао и бивши верник, али и лингвиста и експерт за прави језик, тврди да је ово последње и разлог зашто нити он нити други бивши и садашњи мисионари нису имали никаквог успеха у превођењу Правих на хришћанство -- с њихове тачке гледишта, будући да нико од мисонара није лично од Христа чуо "Беседу на гори", нема шта да сад ту распреда даље, односно, шири Реч.
Моја баба, нажалост, знала је да броји. Кажем нажалост, јер јој стога нисам могао красти бомбоне које је чувала испод јастука. Користила је изразе као два-три, бааги, малка и повишке кад јој тачан број није био важан, а знала је да буде ђаволски прецизна кад јој је било важно -- как'в је тај ред, имА осам бомбонке, а с'га су пет! Е, сад, лингвисти и антрополози ломе главу око питања да ли Прави немају речи за бројеве јер им тачан број никада није важан или немају концепт тачног броја јер немају речи за њих. Сапир-Ворфова хипотеза, да парафразирам, тврди да се може појмити само оно што се може рећи (ако бих желео да будем само мало прецизнији, рекао бих да тврди да границе лингвистичких категорија одређују границе когнитивних).
Ја се у све то слабо разумем (читај, никако), а моје студенте гњавим мало другачијим питањима, ништа мање корисним за њих. Наиме, с времена на време, даjeм им радове о Правима и сличним безбројним (небројним? до ђавола, непојмљиво, ми и немамо реч за племена без појма броја) племенима, о Платону, Кантору, Пеану, као и радове Вигнера (Unreasonable effectiveness ... у којем Вигнер каже да је "чудо прикладности језика математике за формулацију физичких закона диван дар, који нити разумемо нити заслужујемо") и Гауерса (Is mathematics ...), и захтевам од њих да једном заувек разреше вечну дилему да ли су појмови у математици измишљени или откривени. Морају да се одлуче, нема ту и куца и маца, волим и маму и тату (а зар то није исто, питали би Прави), не може и Донка и Санка (одговор моје сестре на питање да ли је Македонка или Босанка), ... не може два-три, баба, одлучи се, или је два или је три, бројеви су ту да верно пренесу тачне количине кроз време и простор, а кад сам то могао да разумем кад ми је било пет-шест, можда седам, онда могу и студенти да разумеју Платона (три је оно право, идеал, а три цепанице су његова бедна копија), Кронекера (три, ох, три нарочито, и остали природни бројеви створени су од Бога, остало је људска измишљотина), Кумера и Дедекинда (и њихове идеалне бројеве), ...
Ђузепе Пеано са Универзитета у Торину сматрао је да је Кронекер неправедно оклеветао Богa, те да је Бог од природних бројева створио само нулу, а да је све остало дело рекурзије -- на почетку беше ништа, а онда иде нешто што садржи ништа, затим нешто што садржи нешто што садржи ништа, ... и док си рекао кекс, стигне се до баагисо! Само се ви церекајте мудро -- пих, како се он ничега стигне до свих природних бројева -- али Пеано је био стручњак за такве алхемичарске трикове, он је својевремено, мало пре Хилберта, помоћу рекурзије, наравно, попунио квадрат изломљеном линијом, такозваном Пеановом кривом, и тако доказао да се простор веће димензије итекако може попунити простором мање димензије (линија је дужина која нема ширину, написа Еуклид ономад, на "старонакривом" језику) .
Бројеви и тако и тако, али Данијел Еверет, бивши мисионар, а садашњи лингвиста, тврди да, између свега осталог што нема, прави језик нема ни рекурзију. Та је тврдња изазвала немалу пометњу и реакције других лингвиста, јер се коси са неким основним постулатима Ноама Чомског -- јесте, јесте, баш тај, са МИТ-а, бивши лингвиста, а садашњи мисионар -- о структури свих језика. Има ли или нема, да признам, и у то се слабо разумем (читај, никако), али ако нема, то би значило, по свему судећи, да се на правом језику не може рећи нешто као "дрва су испод надстрешнице бабине стаје". А, не, никако, уколико нема рекурзије та би се мисао морала рашчланити у неколико реченица: "Баба има стају. Стаја има надстрешницу. Дрва су испод надстрешнице." Недостатак рекурзије би значио да се клаузе не могу уметати у друге клаузе и да, стога, прави језик има коначан број могућих реченица. Дакле, прави језик би имао три самогласника, седам-осам сугласника, речник свих речи и, одмах уз њега, мало обимнији али ипак коначан и комплетан, реченичник свих реченица (на корак од остварења Борхесове библиотеке). Баба и деда, после баагисо година брака, могли би да се споразумевају, уместо помоћу реченица, навођењем редних бројева реченица које желе да изговоре. Добро, добро, видим и ја проблем, то би можда и могло, али само кад би Прави имали речи за редне бројеве. Хм, ... онда би морали и њих да уврсте у речник, па затим и реченице које их користе у реченичник, а онда и нове редне бројеве за те нове реченице у речник, па онда ... проклета рекурзија и ко је измисли, нема места Пеановим кривама у језику правом!
Да сам знао, кад ми је било пет-шест, да Прави постоје, вероватно бих утекао к њима (зато, зарез, кажем свим, идем нађем, дружим с њим). Наиме, Прави немају концепт терања некога да уради било шта, чак ни да доноси дрва. Потпуно су неимпресионирани технологијом, а свој начин живота сматрају супериорним. Има их мање од двеста. Баагисо!
.