(Одломак из романа „Тајне Павлове улице“)
Бака Јела нас је увек посећивала у октобру. Био сам дете и нисам знао зашто нам из Рековца долази баш тада, али смо јој се увек надали с првим октобарским кишама. Тада бих јој, на молбу мојих родитеља, на два дана уступао своју собу и селио се у дневну и то ми није тешко падало. Моја сестра и ја смо је волели и радовали се њеним посетама. Била је тиха, увек са благим осмехом, повезана марамом, као и друге жене њене животне доби.
Нама, деци, у сећању је остала и по поклонима које је доносила, а који су се разликовали од дарова наше остале родбине. Бака Јела нам није доносила ни играчке, ни сокове, нити било шта што се могло купити у радњама. У собу би улазила са обиљем плодова природе, па би наша кућа одмах замирисала на јесење дуње, грожђе и крушке, а кухињске полице красиле мале, жуте и наранџасте бундеве.
У нашим дечјим очима, ненавикнутим на овакав амбијент, био је то велики, несвакидашњи догађај. Месецима бисмо потом живели са тим заносним мирисима и бојама, и у њима видели нешто посебно вредно, што друга градска деца нису имала.
Једног 21. октобра, сестра и ја смо устали раније него обично. На чивилуку нас је већ чекала свечана одећа, коју је наша мајка стрпљиво пеглала претходног дана. Спремали смо се да, са осталим ђацима наше школе, одемо у Шумарице, на „Велики школски час“.
Kрај споменика ђацима и професорима стрељаним 1941. године, моји суграђани су се окупљали сваког 21. октобра, као што то чине и данас. Шумарице су за нас одувек значиле бол, тугу и сузе, али и пркос, који сам препознавао на лицима својих суграђана, док су пристизали тихо, у колонама.
На једном камену, крај ког смо пролазили, писало је: „Пуцајте, ја и сада држим час!“. Учитељица нам је објаснила да су то биле последње речи професора и директора Kрагујевачке гимназије, Милоја Павловића, упућене Немцима. После њих се зачуо дуги рафал, који као да одјекне Шумарицама сваког 21. октобра. Осталих дана га не чују, и дубоку тишину тада ремети једино шуштање лишћа са грана жалосних врба, наднетих над Ердоглијски поток, који туда протиче.
Недалеко од камена са професоровом поруком, једна жена је палила свећу и, савијена готово до земље, тихо јецала. Наша учитељица јој је пришла и привила њену главу на своје груди, онако како то чине најближи, у тренуцима велике туге. Сећам се да ми, деца у колони, нисмо тачно знали шта се тада догодило, али нам је било јасно да жена у марами тугује за неким, кога је вероватно изгубила. Нисам чуо шта ју је учитељица упитала, али њен одговор и сада памтим:
– Имала сам два сина. Обојицу су извели из школе и убили их овде, онога дана… – рекла је, на тренутак застала, па наставила:
– Неко је тога јутра силно лупао на врата гимназије и… ја сам их отворила. Била сам школска послужитељка.
Kада је подигла главу, препознао сам лице наше баке, Јеле. Шта да урадим? Да ли да изађем из колоне и одем до ње? Шта да јој кажем? Kако да је утешим, а да је не повредим? Kако би на то гледали моји другови и учитељица? Питања су се низала у мени, а ја сам и даље стајао нем и непомичан. У том тренутку, Шумарицама су се разлегли стихови. „Било је то у једној земљи сељака, на брдовитом Балкану…“. „Велики школски час“ је увек тако почињао. Видео сам када је учитељица заплакала и брзо сакрио поглед, да другови не виде сузе у мојим очима.
Kада сам баку поново потражио погледом, више је није било крај оног камена. Пожурио сам да је пронађем међу стотинама људи, који су промицали у свим правцима, док су многи и даље пристизали, али је нисам нашао.
Kући сам стигао пре ње и одмах испричао мајци шта се догодило. Оборила је поглед и, гледајући кроз прозор, у јесењу кишу, испричала ми све о октобарској крвавој бајци, која је нашој баки одузела најдраже. На крају ме је замолила да ништа о томе не говорим пред баком.
Kада је стигла, бака Јела је са мојом мајком разговарала о киши, о смирају природе и јабуци у нашем дворишту, која је те јесени обилато родила. Све је било ту, као и раније, само је један дечак тога дана изненада одрастао. За њега од тада више ништа није било исто.