NIN - UŽI IZBOR OD 12 ROMANA

НИН  - УЖИ ИЗБОР ОД 12 РОМАНА

Агора је најавила ново дело ВЛАДИМИРА ПИШТАЛА (Сарајево, 1960) као „књигу о жени, о Боки, о свету“, запазивши да прави широк културолошки захват, од барока – доба раног просветитељства, масовног ропства и грађења светског система, па све до Наполеоновог освајања Пераста.

Као причу о Европи, Африци и Америци. О Венецији, Тунису и Салему. О ватрама и сукњама. О проласку времена. О музици. О галиотима и галебовима. О гусарима под заштитом државе. О лудилу, о вештицама. О дивљацима и чипканим крагнама. О империји. О господарима и учитељима; као антиколонијални роман.

Издавач је такође подвукао да Песма о три света враћа глас жени избаченој из историје, те да српска књижевност нема јунакињу са којом се тако лако идентификовати као што је Озана Болица. „У спољном свету Озана је робиња. У унутрашњем свету она је радознала, даровита, мудра и чулна.“

Трауматизовани ветеран пакрачког ратишта, јунак новог дела ВЛАДАНА МАТИЈЕВИЋА (Чачак, 1962), свакодневно пребива на Булевару краља Александра, испред пијаце Ђерам, са групом промашених људи, наркомана, пијанаца, уличних свирача, просјака, полицијских доушника, ситних криминалаца, дилера дроге и девиза, бивших ратника, анархиста, прекупаца и других невољника.

Апсурд живота који се ту одиграва утолико је опор и препознатљив јер се дешава данас и овде, у средини где су распад свих вредности, суноврат морала и голо насиље постали нормална појава. Психологија неуравнотеженог јунака ове беспоштедне анатомије посрнућа, између осталог, осликава наличје послератне Србије, осиромашене и морално девастиране.

Његов дуготрајан унутрашњи монолог упућен је Пепију, пријатељу са ратишта. У ту исповест о себи и људима са булевара, свом сведеном животу између пијаце Ђерам и гарсоњере пуне оружја, повремено се уплићу крваве сцене из Пакраца.

Роман ЛАУРЕ БАРНЕ (Јазово, Банат, 1964) о нама и другима, трагачима које ће случајеви довести у Њујорк, на престижни Колумбија универзитет, кључно место заплета, али и расплета умрежених догађаја. Судбине досељеника (добровољних и принудних) након убиства у Харлему студенткиње Колумбија универзитета преплићу се са судбинама главних јунака кратког романа Петера Хандкеа Кратко писмо за дуги растанак.

Свако од њих бежи или бива прогоњен, доносећи понешто личног али и шире идентитетског из свога завичаја (Београд, Беч, Дрезден, Санкт Петербург, Падова, Мексико Сити... Азија, Медитеран, Балкан...), манифестујући географију, карактере, традицију, уметност и културу места из којег су потекли на стечен или научен начин, уз напор и жељу да се прилагоде околностима и уиграју у амбијент Њујорк Ситија. Ко је убица у овој својеврсној мозаик-детективској причи?

Комбинујући комичне епизоде с промишљањима о љубави, страховима и жељама, ФИЛИП ГРУЈИЋ (Нови Сад, 1995) приповеда причу о преиспитивањима читаве генерације с аутентичношћу неког ко тему познаје из прве руке. Издавач поручује да је дело И онда опет, из почетка пуно топлине, истовремено оптимистично и цинично, најављујући га као први прави миленијалски роман у српској књижевности.

Централни лик је прави „јунак нашег доба“, младић на преласку из двадесетих (када се све прашта и ништа није коначно) у тридесете (када све постаје обавезујуће и озбиљно), управо изашао из дуге везе с нејасном идејом шта жели од живота.

Његова свакодневица растрзана између породице (разведени отац и мајка, њихови нови партнери и времешни, али врло живописни родитељи), пријатеља, девојака и обавеза, комичне епизоде, снажан аутоиронијски тон и болно искрена промишљања о томе шта уопште значи бити срећан у трећој деценији 21. века – делови су комплексне литерарне слагалице.

По повратку из иностранства, где је провела скоро цео радни век, Ана, главна јунакиња романа БОЈАНА КРИВОКАПИЋА (Бачка Топола, 1985), купује стан „с погледом на Дунав и Дом армије“. Покушава да се удоми, али јој птице из прошлости не дају мира. Једног августа одлази на север равнице, у Вилу Фазанку, да причува кућу и пса своје најбоље пријатељице.

То је почетак грозда прича, сусрета и односа неких наизглед обичних, али и врло необичних ликова. Ту је и Гранда, мађарска вижла, која неуморно маше репом. Дело о мирној равници која бубри као поткожни пришт, и из које гласови прошлих времена и некадашњи станари стуштених кућа својим вишегласјем не допуштају велу заборава да их прекрије.

Вила Фазанка, у којој се један у други преливају амбијент приморски и равничарски, роман је и о могућим љубавима и свету у којем губици не морају да нас повуку на дно, већ нам отварају нове спознаје и доводе нас до спокоја.

Срдан Голубовић пише да књига НАЂЕ ПЕТРОВИЋ (Београд, 1997) почиње као тинејџерска драма одрастања, али да се брзо претвара у узбудљиву интимну исповест, лепршаву и поетичну; истовремено дирљиву и болну. „То је прича о дубокој и суштинској крхкости, о страху од смрти, али и страху од живота. Интензивно испричана, посебна и разарајуће емотивна, а опет уроњена у све несигурности, несталности и ломљивости душе једне младе девојке.“

Додаје да у том контрасту готово неспојивих ствари, она гради свој посебан ауторски свет, те да нам њена проза без задршке баца директно у лице нетакнуту и недвосмислену истину. „Истину у коју не можемо да не поверујемо, јер та истина избија из сваке речи, мисли, погледа и уздаха главне јунакиње романа…“

Оцењује да храбро, бескомпромисно, танано и ненаметљиво разоткрива своју душу, раставља сопствено биће на најситније комаде. „То ради без пардона, као ликови омиљеног филма њене јунакиње Саре – главом кроз зид.“

 Роман СРЂАНА СРДИЋА (Кикинда, 1977) о писању романа, аутофикција чији је главни лик Срђан Срдић, писац који себи даје задатак да напише књигу „од двеста хиљада карактера с размацима“, приказује и коментарише себе у том процесу и завршава писање испуњавањем задате норме.

Целину текста можемо сагледати као исповедну мегатираду у чији аутофикцијски вртлог, бујицу, писац увлачи сопствене лекаре, колеге писце, домаће и стране, тупаве критичаре, самураје и локалне псе (па чак и једног, несретног, уредника са високим војним чином), не би ли раскринкао и јасно изложио погледу и разумевању (сопственом, колико и читаочевом) суморни тоталитет своје ситуације…

Заводљива игра којом управља зловољни, гунђаво духовити наратор, спреман на свакојаке неподопштине да би испричао све што га тишти.

Након што је својим првим романом Лагер, жанровски одређеним као дијатриба, скренуо на себе пажњу критике и публике, ЉУБОМИР КОРАЋЕВИЋ (Аранђеловац, 1982) у свом другом роману под насловом У Земљи Фрање Јосифа нуди могућност за постисторијско промишљање стварности коју живимо, проговарајући о темама као што су незапосленост, брак, питање безбедности, биоинжењеринг и нова сексуалност.

Приповедна мрежа Кораћевићеве нове књиге упредена је у ткиво неизбежног наслеђа модерних и националних култура, што ће читаоце нужно навести на онеобичено промишљање о судбини света у актуелној еколошкој кризи.

У коментару овогодишње продукције, Жарка Свирчев оцењује да је реч о занимљивом искораку направљеном у пољу еко-фикције чији су наративи суптилно прожети истанчаним рефлексијама пост/историје или патријархално ненормативне сексуалности.

Док у позадини режи рат – напомиње критичар Иван Миленковић у рецензији романа АДНАНА РЕПЕШЕ (Мостар, 1978) – момак који још није стасао за војску, али је довољно велик да све разуме и да му ништа не промиче, живи у варљивом мехуру спокоја, прати немире које у њему буде девојке, учи како се, у вреви живота, носи самоћа, настоји да на основу знакова проникне у светове који желе да остану скривени, сусреће се с безнађем, лудилом и смрћу и – пише.

СТЕВО ГРАБОВАЦ (Славонски Брод, 1978) исписује прозу о оцу, злочину, породици, пријатељству, одрастању. Тотални роман! – оцењује издавач. „С темом двојништва, великом каква јесте у нашој књижевности, какву читамо код Данила Киша уосталом, писац уоквирује тематски различите сегменте који ову књигу чине пресјеком једног живота.

Тако освијетљене моментуме уоквирује двојништво оца и сина, фигура првог писца и оног који насљеђује – дар, списатељску осјетљивост и заоставштину, наређење да се неправдама супротставља отвореним срцем и једном писаћом машином. Послије забаве, мада композиционо осмишљен у пет дијелова, почиње једном реченицом, једним мотом, неизоставним и суштинским цитатом који даје колор и успоставља тон цијелом наративу: `И онда почиње олуја гована`.

Тако је једном рекао Роберто Болањо и бесповратно освијетлио правац другом писцу. А олуја Стеве Грабовца велика је и страшна у покушају да се деконструише сјећање, низ успомена (или привида) које, напокон призване, спасавају и истовремено огољују свијест до њене немоћности.“

ДВА ХОРОР РОМАНА

Попут Лавкрафтовог Ниарлатотепа, роман Тајни сват МАРКА ПИШЕВА (Цеље, 1984) – заснован на сложеној неомитологији сазданој у споју блискоисточних култова и извесних егзистенцијалистичких идеја о умрлом богу и његовој заосталој сенци – настоји да нас уведе у стварност иза вела, у само срце космичке страве.

„Марко Пишев ствара у складу са модернијим тенденцијама у хорор прози: динамично, визуелно, повремено скоро филмски, нарочито у уводном делу романа, који се, по нивоу тензије, али и имагинације, злокобних наговештаја и обиља конкретних визуелних детаља може мерити с најбољом хорор литературом која се данас налази било где у свету“, истиче писац Дејан Огњановић.

„Психологизација и мотивација ликова разрађене су и повезане, на своје закучасте начине, са опскурним и апстрактним ужасима – на пример, кроз тему пропалог брака главног јунака и мотив демонске жене.“

Јесење задушнице. Новембарско јутро. Срби на гробља носе понуде својим мртвима. Мртви устају из гробова. Али њима није стало до тих понуда… Мртви устају из мртвачница, са столова за обдукцију, из сандука, усред сахрана… Лелек за мртвима претвара се у лелек од мртвих. Почиње хаос. Али хаос је у Србији природно стање – речи су којима је најављен роман ДЕЈАНА ОГЊАНОВИЋА (Ниш, 1973).

„Време: сутра. Место: Ниш, Нишка Бања и једно оближње село (Вргудинац). Ликови: широк распон, од бескућника и криминогених пропалитета до доктора наука, са такозваним  обичним светом између.“

Плус напомена да се зомби зараза у овом роману дешава само у Србији. Писац Илија Бакић наглашава у поговору да су Огњановићеве стилске вежбе на тему оживелих мртваца успеле да жанровске обрасце издигну из рутинске овешталости захваљујући виспреном инсистирању на веселом локалном колориту који овим причама доноси добродошлу ноту разгаљујуће гротескности.