"Монсанто не треба да буде приморан да гарантује за безбедност биотехнолошке хране. Наш интерес је у што већој продаји исте."
(писано заједно са Њањом де Манчини)
Вечера је спремна. Породица је на окупу. Шта је то у тањиру? То зависи од тога где живите. Ако живите у Европи, постоје релативно мале шансе да једете генетски модификовану храну. С друге стране, ако живите у САД или Канади, практично је немогуће избећи састојке базиране на генетски модификованим организмима (ГМО). Стање у осталим деловима света је негде између ове две крајности.
ГМО и храна базирана на ГМО су још увек релативно нова појава. Верзије генетски модификованих биљака које су комерцијално успешне на тржишту се појављују деведесетих. Њихова појава је пропраћена изјавама и предвиђањима да ће биотехнологија отворити потпуно нове видике и могућности у науци и привреди, да ће спасити свет од глади, немаштине, друштвених немира и страдања, као и изјавама и предвиђањима у потпуно супротном правцу.
Око ГМО хране се неминовно отварају многа питања, укључујући и религиозна. Овим текстом нећемо покушати да отварамо таква сложена питања или покушавамо да одговарамо на иста. Задржаћемо се на само на неким приземнијим и практичнијим питањима и представићемо вам главног покретача текуће "биотехнолошке револуције у исхрани". Реч је о компанији Монсанто, са седиштем у Сент Луису (Мисури, САД).
Ко?
Компанија Монсанто је основана почетком двадесетог века и њена почетна делатност је била производња вештачког заслађивача. Интересантно је да је извесну кризу у том почетном периоду пребродила скоро искључиво захваљујући поузданом купцу званом Кока-Кола.
У 1929. је почела производња синтетичког материјала ПХБ (PCB, Polychlorinated Biphenyl), који има широку практичну примену. Овај материјал је веома стабилан (читај, контаминација овим материјалом је практично трајна) и отрован. Доказано је карциноген и има друге негативне ефекте код животиња, док је код људи, вероватно због немогућности потпуног истраживања, утврђена само висока вероватноћа карциногеног и другог штетног деловања по здравље (укључујући репродуктивне поремећаје). Производња је забрањена крајем осамдесетих.
У 1948 почела је производња хербицида 2,4,5-Т који, због процеса производње, садржи примесе диоксина (ПХБ је један тип диоксина). Исти је коришћен у изради препарата Agent Orange употребљаваног од стране војске САД за дефолијацију (уништавање лишћа) по шумама у Виетнаму са надом да ће ово ускратити природна скровишта војсци Виет Конга. Препарат се показао као релативно успешан, стратегија не тако успешна, а крајњи резултат, поред стотина хиљада усмрћених Вијетнамаца, стотине хиљада беба рођених са аномалијама, као и дуготрајног загађења шума по Вијетнаму које и даље утиче на тамошње насељенике, њихову децу, и животиње, је и тужба aмеричких ветерана по којој је компанија у 1984 платила око 80 милиона долара на име одштете за нарушено здравље америчких војника који су били изложени препарату.
У раним 1970 хербицид 2,4,5-Т је забрањен, а отприлике у исто време је Монсанто патентирао и почео производњу хербицида RoundUp. Овај хербицид широког спектра (читај убија све биљке без разлике) убрзо постаје најважнија ставка у годишњем профиту компаније. На неки начин, који ће бити очигледан касније, ово је још увек тачно.
Од 1940 Монсанто је конзистентно у највећих 10 хемијских команија у САД. Као потенцијални или доказани узрочник повезан је са педесетак такозваних Суперфонд Локација у САД (Superfund Sites). То су изражено контаминиране локације које федерална влада, кроз специјални програм, систематски чисти годинама (плаћају кривци када су познати и када су у могућности, иначе се плаћа из буџета).
А ево, са сајта саме компаније, шта Монсанто каже о себи:
Monsanto is an agricultural company. We apply innovation and technology to help farmers around the world produce more while conserving more. We help farmers grow yield sustainably so they can be successful, produce healthier foods, better animal feeds and more fiber, while also reducing agriculture's impact on our environment.
Ово се баш и не слаже са нашим претходним описом, зар не? На неки начин, тачно је да је компанија прошла кроз несвакидашњу промену и решила да од хемијског гиганта постане агроиндустријски гигант. С друге стране, ипак је и тачно да су хемијски производи, пре свега хербициди и пестициди, и даље јако важни, управо суштински, стратешки ослонци за будућност компаније, само што то Монсанто не помиње тако отворено.
Монсанто је компанија са подужом листом пуноважних пресуда које је налазе одговорном за многобројне преступе, и у САД и широм света, као што су заташкивања и манипулације истраживања о безбедности својих производа, лажи у рекламама, подмићивања државних службеника, неблаговремено обезбеђивање података федералним агенцијама, контаминација околине (понекад и неслучајна), итд. Само за одштету становницима Анистона, Алабама, за дуготрајно загађивање на подручју општине и за прикривање истине, компанија је 2002 била осуђена да плати 700 милиона долара.
Шта, где, колико, како?
Свакако се мора додати да је, поред свих својих мана, Монсанто изузетно покретљива, продорна, и надасве инвентивна компанија. Треба одати признање људима на брилијантној идеји да је најбољи развојни пут за масовног произвођача хербицида ништа друго до производња биљака отпорних на хербициде, а затим и на ништа мање брилијантној техничкој реализацији ове идеје. Апсолутно је сигурно да компанија запошљава велик број изузетно надарених и способних људи.
Дакле, Монсанто је током деведесетих патентирао и 1996 пустио у комерцијалну употребу семе генетски модификованих (ГМ) биљака отпорних на свој главни производ, хербицид RoundUp. Типичан пример је такозвана RoundUp Ready соја. Патентиране су и пуштене у употребу и ГМ биљке отпорне на неке инсекте, као што је Бт памук.
Практично, и даље су само ова два типа ГМ биљака заступљена у комерцијалној употреби. Око 80% свих посађених ГМ биљака је отопрно на хербициде (и то већином поменута Roundup Ready соја) и преостале су отпорне на неке инсекте (углавном поменути Бт памук). Покрај ГМ соје и памука, који чине готово 100% ГМО усева једино су још ГМ кукуруз и уљана репица заступљени у обиму вредном помена.
Око половине свих светских усева под ГМО се налази у САД, око 30% у Аргентини и Бразилу и још око 10% у осталим земљама Северне и Јужне Америке. Кина и Индија имају мање од 3% својих усева под ГМО, у оба случаја скоро искључиво Бт памук. Мање од 0,3% усева у Европској Унији је под ГМО. ГМ биљке су заступљене на мање од 3% светских усева.
Начин на који се биљке модификују је заснован на трансгенским променама. Ово значи да се на вештачки нашин комбинује ДНК материјал од два поттпуно различита организма да би се добио организам са жељеним (а понекад и нежељеним) особинама. На пример, увођењем гена рибе са Арктика у парадајз, добија се парадајз који се може гајити на нижим температурама. Управо ова трансгенска природа добијених организама је извор свих недоумица и страхова, због које људи зову храну произведену ГМ технологијом Frankenfood.
У случају Монсанта, на пример, Бт памук се добија тако што се уносе гени бактерије Bacillus thuringiensis у памук. Ова бактерија се природно налази у земљи и делује као природан инсектицид против неких врста инсеката који нападају памук. Резултат је памук који истовремено постаје и инсектицид.
Важан моменат у целој причи је да се фармери обавезују, када склопе уговор са Монсантом о куповини ГМ семена (и пропратних хербицида и пестицида), да добијени принос неће користити за семе за следећу годину. Семе за следећу годину мора или бити конвенционално или се мора поново купити од Монсанта. Дакле, иако је, на пример, RoundUp Ready соја сасвим способна за природно размножавање, кроз које најнормалније наслеђује отпорност на RoundUp хербицид, семе RoundUp Ready соје које фармер добије на својој њиви се не сме садити, због патента који Монсанто има на ову врсту соје.
Чему?
Ово је вероватно најинтересантније питање и разгледаћемо га из више углова.
Из угла саме компаније Монсанто, нема се шта много додати изјави њеног Директора за Корпорацијску Комуникацију, Фила Еинџела (Phil Angell), "Монсанто не треба да буде приморан да гарантује за безбедност биотехнолошке хране. Наш интерес је у што већој продаји исте." Ово је, на први поглед, веома олак однос према својим муштеријама, али не и посебно неуобичајен у свету профита и капитала.
Али ако се са становишта профита и капитала компанији не може много пребацити за нехај према здрављу својих муштерија, шта је са регулацијом? По речима већ поменутог Фила Еинџела "гарантовање сигурности је посао за ФДА". Дакле шта је ФДА (FDA, Food and Drug Administration) учинила да гарантује ту сигурност? Чини се, не много тога. Генетски модификовани организми се одобравају за широку употребу у прехрани веома брзо и практично без правог тестирања њихове безбедности, а на бази принципа приличне еквивалентности (substantial equivalence). По овом принципу, све док се модификовани и природни организми не рaзликују превише у биохемијском профилу (беланчевине, шећери, масноће, хранљиви састојци, токсини) модификовани организам се за све потребе третира као и природни. Проблем са овим принципом (осим контрадикције у имену) је што не постоје прецизне одреднице о томе колико се организми смеју разликовати да би се још увек сматрали прилично еквивалентним.
Када коначно дођемо до питања зашто је ФДА тако заинтересована за брзо одобравање и увођење генетски модификованих организама и производа који се на њима базирају без довољних истраживања и информација о могућим опасностима по здравље и околину, долази се до бар два (могуће повезана) одговора. Један је да је Монсанто успео да успостави веома јак утицај на ФДА и друге федералне институције (као што је ЕПА, Enviromental Protection Agency) кроз запошљавање људи из ФДА који су учествовали у доношењу закона и одлука од интереса за Монсанто, као и убацивање људи који су некад радили за Монсанто у ФДА. Ово је такозвани revolving door принцип. Други је да је администрација оценила, уз дискретну помоћ прилога и лобирања, да је у стратешком интересу САД остварити што је могуће већу предност у биотехнологији и повезаним индустријама, нудећи потенцијално несагледиву политичку и војну корист коју би трајна предност у овим областима омогућила.
Колико одлучно влада САД стаје иза Монсанта у својој посвећености генетски модификованој храни и биотехнологији уопште се не види само из релативно нехајног односа према сигурности својих грађана већ и према агресивности са којом се ова индустрија промовише ван граница САД. Постоје многи примери од којих наводимо само два. Једна од одлука Бремерове администрације у Ираку је била да уведе закон којим је земљорадницима забрањено да употребљавају семе добијено од биљака које су заштићене патентима. Монсанто и његова технологија нису присутни у Ираку, али је закон већ ту за будућу употребу. Ближе Србији, по изворима Зелене Акције, америчка амбасада у Загребу је вршила притисак у 2001 на Хрватску да не забрањује или уводи рестрикције увоза ГМО, уколико не жели да сноси последице кроз WTO. Наиме, било је тражено да Хрватска понуди научни доказ да ГМО храна није безбедна да би имала право да је забрани.
По овом питању, чини се, став САД произилази из очигледне чињенице да контрола над светском производњом семена кроз широку употребу генетски модификованих биљака које се не смеју (а већ су произведене и модификације које се и не могу!!!) садити у следећој генерацији, даје неслућену моћ земљи која развије ову технологију, приграби тржиште за исту, и прошири је до светских размера.
С друге стране, постоје тврдње да, глобално гледано, увођење ГМО биљака наноси непроцењиву штету чак и ако конзумирање хране базиране на ГМО није штетно.
Један од проблема је, што је ГМО технологија потпуно неадекватна за употребу од стане малих фармера. Мали фармери у сиромашним земљама и њихове породице које директно живе од земљорадње су преживели хиљадама година због високог степена самодовољности. Производе, мање више, све што им је потребно, и имају веома мало потреба које не могу да задовоље директно кроз плодове земље коју обрађују и животиње које чувају. Главни стуб ове самодовољности је чињеница да се семе чува из једне године у другу (семе је светиња, живот, ко поједе семе преко зиме, тај је посејао своју смрт). Овакви фармери тешко себи могу да дозволе скупо Монсантово семе (бар два до три пута скупље од конвенционалног), а затим и хербициде који уз то иду, па да онда следеће године поново морају да купују скупо семе (као што смо већ поменули, и да су сачували семе од претходне бербе не би смели да га саде - заштићен патент). Талас самоубистава међу фармерима је захватио Индију кад су неки од њих, заварани причама о благостању које их очекује, прешли на Бт памук и нашли себе у безизлазном дужничком односу.
Други проблем је уништавање разноликости биљног, а тиме и животињског, света. На огромним фармама под сојом која је добро третирана хербицидом осим те соје нема ни једне једине биљчице хектарима унаоколо. Непрегледна поља са једном једином биљком.
Трећи проблем је повећање употребе хербицида. Ако имате конвенционалан насад, морате бити веома пажљиви са употребом хербицида. Ако имате насад отпоран на хербициде наједноставније је не обазирати се нинашта и са што мање људске снаге сипати количину која засигурно убија све биљке осим вашег насада. Ово неумитно полако доводи до појаве корова који су мало отпорнији на хербициде, а ово до употребе још већих количина хербицида. Оваква спирала (трка у наоружању) је одлична за бизнис Монсанто компаније, али, иако RoundUp није толико отрован као његови претходници који су садржали диоксинe, ипак дефинитивно јесте отрован и штетан по околину.
Феномен о употреби пестицида у случају Бт памука је забележен у Кини. Студије Корнел Универзитета показују да после неколико година у којима се количина пестицида смањи, број штеточина других врста, врста на које Бт памук није отпоран, а које се под нормалним околностима држе под контролом уобичајеним пестицидима и присуством "конкуренције" са штеточинама на које је Бт памук отпоран, експлозивно расте, тако да се по истеку тих неколико година морају поново почети употребљавати пестициди и то у количинама које су бар једнаке онима које су претходно биле довољне за контролу. Поново, продаја пестицида, уз продају ГМ семена сваке године, је одличан бизнис за Монсанто, али не и за фармере и околину.
Четврти проблем је нарушавање природне равнотеже. Неки организми ће постати толерантнији на хербициде и инсектициде, а неки неће и могу потпуно нестати, повлачећи за собом могућу ланчану реакцију. Једном пуштене на поља, ГМ биљке лако напуштају границе фарми на којима су оригинално биле посађене и селе се у природу, размножавајући се, укрштајући се, обогаћујући или осиромашујући постојеће природне врсте. Последице дефинтивно нису сагледиве, бар не у овом тренутку.
Да поменемо експлицитно да сама безбедност ГМ хране за људску употребу никада није у потпуности ни доказана ни оповргнута. Углавном, остављени смо да верујемо Монсанту на реч. На жалост, то је она иста компанија која је већ много пута доказано манипулисала истраживањима, подацима, и истином.
И за крај, из нашег личног угла, још нешто што се чини веома забрињавајуће. Монсанто је као део своје стратегије за развој кренуо у потпуно освајање светског тржишта у производњи семена, како модификованог тако и конвенционалног, укључујући и компаније у Европскј Унији. У многим земљама, Монсанто већ има пуну доминацију на овом плану. Ми не видимо шта би спречило Монсанто да се у повољном тренутку "сети" да му се даља производња конвенционалног семена не исплати (уосталом да подсетимо још једном да је ГМ семе скупље и да мора да се купује сваке године) и да тиме наметне глобалну употребу ГМ семена и оствари контролу и доминацију која то са собом повлачи.
Пријатељи, пријатна вам вечера!
==== белешке ====
Нисмо ни дотакли ангажовање компаније Монсанто у другим сферама производње хране као што је, на пример, синтетички хормон раста који се даје кравама за повећање производње млека (што узрокује маститис код крава и практично непрекидну терапију антибиотицима). Једини разлог је што је прича око овог хормона и сама за себе сувише велика, комплексна и важна, па смо је оставили за неки други пут, ако буде интереса и ако смогнемо снаге.
====
Промет комапније Монсанто у 2008 је око 11 милијарди долара.
====
Ако имате сат и педесет на располагању погледајте филм Controlling our Food, приказан на Француској телевизији. Није савршен (онo гуглање је мало комично) и није коришћен као извор за овај текст, али имају интересантне и релевантне саговорнике.
====
Има милион извора из којих можете даље читати на тему. Препоручујемо Friends of the Earth International.
веб страна организације
и њихове публикације на ову тему