Pre nekoliko dana dobih od prijatelja mejl nepoznatog autora koji na  intertesantan način ilustruje današnju globalnu civilizaciju i navodi da svi više razmišljaju o tome gde smo, šta smo,šta radimo, šta trebamo raditi , kuda idemo, šta možemo očekivati i čemu se imamo nadati.

Tekst je posvećen međunarodnoj nedelji prijateljstva i zato mislim da  zaslužuje da i na ovaj način bude prezentovan.

 Dakle:

“Kad bismo celokupno svetsko čovečanstvo sveli na selo sa stotinu stanovnika, a poštujući proporcije svih postojećih naroda sveta, selo bi bilo ovako sastavljeno:

57 Azijata
21 Evropljanin
14 Amerikanaca (severnih i južnih)
8 Afrikanaca

52 žene
48 muškaraca

Za dva dana Srbija ulazi u drugu deceniju od petooktobarskih promena koje su obećavale demokratiju, prosperitet, evropsku perspektivu, visoki standard, zaposlenost za sve i sve, sve, sve najbolje, baš kao u novogošnjoj čestitki.

Iduća godina biće  predizborna, a možda i izborna pa su  opravdana upozorenja  da stranke vladajuće koalicije, ukoliko se stvari drastično ne promene, na sledećim izborima čeka debakl,jer bi siromaštvo, beda, nezaposlenost i sveopšte nazadovoljstvo mogli  da okrenu glasače opoziciji. Lično mislim da bi, s obzirom ko je opozicija,  to tek bilo katastrofalno.Svaka ozbiljna analiza bi moralo da prvo sagleda objektivno gde smo, a to nije teško, pa onda zašto smo tu gde jesmo, ko je odgovoran i šta se mora uraditi odmah da se eliminišu sistemske greške. Nema narod baš mnogo od toga što će mu neko obećati da će 2050.godine živeti bolje jer je to neproverljivo i nepoverljivo. Dakle, Srbija ulazi u predizbornu 2011.godinu sa nimalo ružičastim startnim pozicijama, a evo samo nekih:

U Srbiji, zemlji gde se socijalne tenzije opasno približavaju kritičnoj tački ključanja, gde je ogroman i svakog dana sve veći broj nezaposlenih, siromašnih, na ivici i ispod ivice egzistencije,  svaka kritika razbacivanja budžetskih sredstava i zalaganje za više socijalne pravde, za zaštitu siromašnih i nezaposlenih, zalaganje za beskompromisno iskorenjivanje kriminala i korupcije su prijatne za uho, narod voli da čuje i u tome traži trunku nade i optimizma. Znaju to političari dobro i njihovi štabovi  pa s vremena na vreme daju upravo izjave koje narod želi da čuje. Što se češće to ponavlja, a rezultati se ne  vide, sve manje je ubedljivo i ima sve manju težinu.

Deluje apsurdno ali ispada da što je situacija teža i beznadežnija demagogija postaje sve efikasnije sredstvo vladanja . Druga stvar je što je to zabluda i onih koji je koriste i onih na koje se primenjuje, a neminovno rezultira produbljivanjem jaza i gubljenjem poverenja.

U ovom kontekstu može  se posmatrati i ono što u intervjuu govori gradonačelnik Đilas.

"Potpuno je neverovatna odluka prema kojoj svi u državnoj upravi koji imaju platu do 80.000 dinara treba da dobiju bonuse od Vlade Srbije", rekao je Đilas.
On je objasnio da "ako država treba da pomogne, neka pomogne onima sa platama od 20.000, ili onima koji nemaju posao, a ne da činovnici dobiju po 5.000, a siromašni penzioneri po 2.000 dinara".

Između ostanka u zagradama i na marginama moderne evroposke agende Srbija je realnim  kompromisima izraženim u famoznim fusnotama napravila još jedan korak koji je vodi bliže

EU .(Tekst svih Sporazuma možete pročitati u prilogu- nastavku posta)

Srbija je potvrdila je da je moguća politika EU  i rešavanje pitanja Kosova ali ne onako kako misle oni koji žive u vremenu s početka XX veka.

Upravo postignuti kompromis u pregovorima o Kosovu je nesumnjivo uspeh Srbije, pa ako hoćemo i zaslugom DS, koji se ogleda u nekoliko ključnih elemenata:

Odmah da kažem, nije Nikolić ni prvi ni poslednji političar koji odlazi na noge verskim poglavarima i glavarima, radili su mnogi pre njega, rade  i sada. A sve dok tako rade pokazuju da još nismo dostigli nivo savremene evropske demokratije.Da je normalno, kao što nije, bilo bi normalno da se sastaju  muftija Zukorlić i za Sandžak nadležni vladika pa da prodivane o bratskoj saradnji  jerbo smo svi braća u veri i Bogu dok se bratski ne posvađamo i ne potučemo. Dakle, niti je Tomislav Nikolić vladika niti je Muamer Zukorlić stranački lider, pa čemu onda susret sa čisto političkom konotacijom?

Kako to da se odjednom “nađoše” i pokazaše “visok stepen saglasnosti”?Kako će taj zaokret

Posle zajedničke rezolucije Beograda i EU potpuno je deplasirano govoriti da izlazak Srba na izbore na Kosovu legitimiše nezavisnost.

Predstojeći vanredni parlamentarni  izbori na Kosovu ponovo unose zbrku u inače konfuznu srpsku zajednicu , koja , mada sve manji njen deo, iščekuje da li će Beograd dati zeleno svetlo ili predložiti bojkot. I dalje je u opticaju stav  da bi učešća na izborima predstavljalo priznavanje kosovske nezavisnosti. Poruka koja im se upućuje glasi otprilike u stilu: ako nas ne  poslušate sami ćete biti  krivi, a ako nas  poslušate mi nećemo

Neki su ranije govorili da ih ne mogu toliko malo platiti koliko malo mogu raditi, a sada je izgleda moderno uverenje da ih ne mogu toliko otkriti koliko oni mogu ukrasti i sakriti. Dok se u Srbiji broj siromašnih polako približava milionu, dok ostali bez posla seku prste neki troše više da lakiraju nokte nego oni za hranu.

Država mora konačno da postane i pravna i socijalno odgovorna.Onda će ovakvi tekstovi u novinama kao što su ovi:

“Plate profesora u Mitrovici i do 750.000!”

„Ako na Kosovo odlazi oko 40 milijardi dinara godišnje, a tamo živi samo 120.000 ljudi, opravdano postoji sumnja u malverzacije.

“Poreski obveznici tako sa 13 miliona evra izdržavaju čak 3.500 činovnika u srpskim opštinama, od kojih neki i ne žive na teritoriji Kosova.”
“Ministar za KiM Goran Bogdanović rekao je da postoje sumnje u regularnost protoka novca koji se iz budžeta Srbije šalje na Kosovo”

“Tokom 2008. iz kase Republičke izborne komisije skupštinskim kuririma, sekretaricama, majstorima, vozačima, mahom sa srednjom školom, isplaćeno 105.385.443. dinara ili neverovatnih 1.300.000 evra!”

“Dodatno školovanje skupštinskog osoblja na privatnim fakultetima širom Srbije o trošku države još jedan je u nizu javašluka u najvišem zakonodavnom telu.” biti retkost.

“Najsrećniji je onaj čovjek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi”, reče čuveni filozof. Narodski rečeno, svaki normalan čovek je srećan kad nekoga učini srećnim,i ako se tako ponaša celog života onda učini srećnim mnogo ljudi. Može i da se kaže da je srećan onaj narod ili ono društvo u kome se što veći broj ljudi ponaša tako da druge čini srećnim.

Živimo u vremenu koje je iz mnogobrojnih razloga teško , puno nasilja, kriminala, ubistava, huliganstva, o maloletničkog siledžijstva, ali i u vremenu u kome takva ponašanja zauzimaju naslovne stranice tabloida, prve minute u TV dnevnicima.

Svakako , postoje i postojaće ljudi koji žive na nesreći drugih , kojima unesrećiti ili naneti zlo drugima predstavlja, po njihovom (ne) moralnom shvatanju svakodnevni život ,  jer , Bože moj, svako se bori za sebe a čovek je čoveku vuk.S druge strane, procesuiranje počinilaca takvih dela je trapavo, sporo, blago i uz neprimerne i nemoralne pritiske na sudije.Pa nije ni čudo da počinioci takvih dela nešto i nemaju straha od kazni a pojavljivanje na naslovnim stranama im dođe kao  reklama.Uprkos svemu, ima mnogo divnih ljudi, mnogo primera ljubaznosti,pristojnosti,  humanosti i takvih primera gde se ljudi pokažu kao ljudi. Nažalost , to izgleda medijima , posebno ne novinama, nije atraktivno za naslovne strane.

A evo jedne priče koja zaslužuje da barem ovde bude objavljena, kad već nije na  naslovnim stranama novina:

„Taksista usrećio staricu na trenutak, možda poslednji put u životu"

Gost autor: Sentinel26

Isprovocirani  dogadjanjima s kraja XX vijeka, ratovima, klanjima i kojekakvim  „tricama i kučinama“ u Londonskom „Economist“-u  su odlučili da naprave novu kartu Evrope.

Evo je.

Ko kaže da ovo nije humor, dabogda se zaposlio kod  NSPM..

Zanimljivosti

 U aktuelnoj izbornoj kampanji, sami po sebi su se nametnuli prioriteti kao što su oživljavanje privrede, borba protiv siromaštva, nezaposlernosti i socijalne nejednakosti, izgradnja društva dostojnog čoveka sa socijalno odgovornom i efikasnom državom- jednom rečju, za moderno, socijalno odgovorno,pravno uređeno, sigurno i solidarno društvo.

Upravo po tim pitanjima karakteristično je prosipanje ogromnih količina socijalne demagogije kako bi obezbedili što veći broj glasova.

Kada bi  verovali izbornim obećanjima i marketinškim trikovima naših političkih stranaka, ispalo bi da su sve one samo frakcije jednog velikog socijaldemokratskog pokreta koji se bori za oživljavanje privrede, smanjenje nezaposlenosti, poboljšanje ukupnog materijalnog položaja i vraćanja dostojanstva osiromašenom narodu.

Sudeći po ponašanju naših političkih stranaka moglo bi se zaključiti da su ,sa manje ili više nijansi,  mnogo izraženije profilisane kao interesne grupe i grupe za pritisak nego političke partije u klasičnom ili modernom smislu. Stranke funkcionišu kao preduzeća-firme,čak i govore o menadžmentu ,a članstvo u strankama je najmanje vezano  sa ideologijom već ličnim statusnim i materijalnim interesima, a za ideale neka rade budale.

Inače, od 89 registrovanih političkih stranaka 48 njih okuplja nacionalne zajednice koje žive na teritoriji Srbije, druge su nacionalno-demokratske, demokratske, narodne, liberalne,  a svega ih je 9 sa

socijaldemokratskim/socijalističkim prefiksom: