.
Њих двојица су, прве комшије, увек били заједно. Или се бар тако чинило. Ако се један од њих бавио око кола онај други му је додавао шрафцигере и кључеве. Ако је један чистио лишће из олука онај други му је придржавао мердевине. Играли су шах, картали се, шетали, ишли на утакмице, пењали се на планине, мезили испод лозе затегнуте између њихових кућа, годинама већ пили и бистрили политику, а да се никад нису посвађали. Или се бар тако чинило.
Ништа чудно, Влада и Горан су одрасли заједно у предграђу, кућа до куће, рођени у размаку од пар месеци, ишли су у школу, правили колибе у дворишту, играли кликере, сакупљали сличице у заједничке албуме, тукли се са децом из суседне улице, крали трешње, усвајали и пазили џукце заједно ... њихове мајке су их пазиле обојицу, ако је једна спремила палачинке дозивала је обојицу са прага куће, ако је друга нашла одећу на попуст узимала је за обојицу ... а пазили су се и међусобно, ако је један имао џепарац имао је и други, чували су леђа један другом, на сваком месту и у свакој неприлици, знали су се у душу и волели, одувек.
Кад их човек погледа данас, нераздвојне педесетогодишњаке, и кад зна како су провели детињство и младост чини му се непојмљивим да је икада постојало доба у ком њих двојица нису десетак година проговорили један с другим ни реч.
* * *
Ни кад су се сретали на улици, ни кад су се сретали у граду, ни кад су се оженили, чак ни кад су им се родили синови, у размаку од пар месеци.
Њихове мајке нису никада престале да долазе једна другој на кафу, а њихови очеви су и даље знали да приквече седну и попуше једну на клупици на улици, тачно између два дворишта, испод једине уличне светиљке која је још увек радила. Њихове жене су, испрва се држећи на растојању, убрзо, паметне и практичне, почеле да се друже и шетале су заједно бебе у колицима, причале и смејале се. И Влада и Горан су били љубазни и сваки од њих је био веома пријатан према жени свог бившег друга - оне нису имале никакве везе с њиховим дугим и леденим муком, обојица су упознали своје љубави касније, кад већ неколико година нису гледали један другом у очи.
Али ако је све друго пролазило неким скоро нормалним током, сваки је свој зид ћутања и игнорисања проширио и на малог сина свог комшије. Правили су се да не примећују како им синови расту заједно, како вуку кофице и брљају по песку, како их младе мајке дозивају са једног или другог прага са зделом грожђа за обојицу, ... једноставно комшија није постојао, а с њим није постојао ни његов син.
* * *
Оног поганог дана, кад су скочили и ухватили један другог за гушу, учинили су то због гузоња са билборда, не могавши да се сагласе који од њих је шупље говно, а који хода по води.
И иако је обојици убрзо постало јасно да ни све те гузоње, ни масони, ни банкари, ни каплари, ни свакојаке светске силе и њихова здушна и племенита помоћ и часне намере, да ништа од тога не вреди ни две испљунуте коштице, пустиња између њих се временом само увећавала.
* * *
На крају улице, на раскршћу, на једном од ћошкова постоји проширење. Некад су, пре насмејаних шупљих гована са билборда, ту били телефонска говорница, трафика и мала посластичарница, а сада је празан простор згодан за истресање шута и постављање шатора за свадбе у комшилуку (ко хоће да се жени мора прво да очисти нагомилани шут).
Свадба је била увелико у току и Горан је, спазивши Владу напољу, по десетогодишњој навици избегао сусрет и брзо ушао у шатор. Влада је стајао поред шатора с флашом пива у руци и покушавао да надјача музику у разговору са неким сватовима које је једва познавао, кад му је Горанов петогодишњак пролетео поред ногу право према раскршћу. Пивска флаша једва да је стигла да се разбије, баш о остатке темеља ишчезле телефонске говорнице, а Влада је већ имао Горановог сина у наручју, тик испред кола неке волине која је пуном брзином просвирала кроз раскршће, све трубећи као поздрав сватовима. Кад се Влада, орошен леденим знојем, окренуо, видео је иза себе пребледелог Горана и свог петогодишњака у његовим рукама. Владин мали је, видевши свог друга како трчи преко раскршћа, сунуо из шатора, а Горан је био скочио за њим и сустигао га на корак испред оних кола.
Кад су их видели тако, како прилазе својим кућама, свако са погрешним сином у рукама, њихови очеви се умало нису преврнули с клупице између два дворишта, снаје су морале да отрче по зашећерену водицу за обојицу, а њихове мајке су заплакале, гласно и дуго, као киша која се чека годинама.
.