Trazenje mraka

ТРАЖЕЊЕ МРАКА

          Први концерт неког бенда – ВИС-а (вокално-инструменталног састава) како се тада говорило, па још из престонице, у варошици је био догађај године. Карте су плануле, а излепљене плакате загледане сваког дана да се провери да случајно нема неких промена.

          Најзад је дошао и тај дан. ВИС је стигао у пуном саставу, са крцатим комбијем инструмената, опреме и каблова, и одмах отишао у биоскопску салу, „на тезгу“, да се припреми.

          У заказано време сала је била пуна, „падобранци“ су стајали са стране и седели на поду између редова. Најзад је све било спремно, вођа ВИС-а је поздравио публику, представио чланове, одсвирао уводни гитарски риф и показао на сва упаљена светла у дворани.

          - Гаси светла! - наредио је.

          Али, ништа се није догодило. Сва светла су и даље горела, специјално појачана за тај концерт.

          - Гаси светла! – повикала је сала и затоптала ногама. – Гаси!

          Ништа. Чак ни трептај као наговештај намере.

          - Гаси! Светла! Гаси! - скандирала је сала пуна омладине.

          Светла су и даље горела.

          Чланови ВИС-а су се кратко консултовали, њихове сенке су се узбудљиво истезале преко празног биоскопског платна. Одложили су инструменте, а вођа је поново показао на сва та јарка, бела и жућкаста светла и сео насред бине.

          Звиждуци су се преломили о зидове, а маса је лупала ногама и скандирала.

          - Гаси светла! – па ударци ногама – Туууп, туууп, ТУП! Гаси светла! – и  ногама – Туууп, туууп, ТУП!

          Председник омладине и двојица самозваних вођа нашли су се на малим степеницама кућице за оператера и узлетели горе.

          - Чика Толе, зашто не угасите светла?

          Тола је спокојно дигао главу са укрштенице коју је решавао.

          - Па ово није биоскопска представа...

          - Али тако треба. И концерт је представа.

          - Да угасим? – чудио се Тола. – Боље ће свирати кад виде инструменте. И да  ви видите њих.

          - Гасите, молимо вас! Музика се не гледа, она се слуша и осећа...

          - Свашта! Био сам на многим вашарима. Свира се по дану, а увече са свим упаљеним светлима. Још донесу и рефлекторе...

          - Ово није вашар! Тамо глуматају весеље, да их други виде. А ми треба да осетимо музику у себи. Да осетимо емоције!

          - Ја гасим да се платно боље види. А овде нема слика на платну. Само концерт. Музика!

          - Ми смо платно свако за себе...

          - Музика у мраку, без слика? То неће ваљати...

          - Гаси светла! – чуло се из сале, па ударци ногама – Туууп, туууп, ТУП! Гаси светла! – и  ногама – Туууп, туууп, ТУП!

          Тада се један од омладинаца досетио крунског аргумента.

          - Чика Толе, када у кафани наручите своју песму како је слушате?

          - Ех, како! Испијем пиће, наручимо ново и дигнем руке! Али светла горе.

          - И зажмурите, зар не?

          Чика Тола је ћутао, затечен истином.

          - Зажмурите, знам, видео сам вас!Угасите светло за себе!

          Чика Тола се загледа у укршеницу. Тамо је негде сигурно писало „компромис“ и он се досети.

          - Да ја пустим неки филм и угасим светла, а ви свирајте...

          - Наљутиће се гости. Хеј, они су дошли из Београда баш код нас!

          - Шта ће вам сутра рећи председник општине? – укључи се други. - Отерао си госте из предстонице!

          - Ви треба да будете управник биоскопа, а не оператер – прискочи и трећи. – А ако вам се наљуте гости и оду, то се никад неће догодити!

          Чика Тола се замислио. Укршеница више није могла да му помогне.

          - Гаси светла! – чуло се из сале, па ритмични ударци ногама – Туууп, туууп, ТУП! Гаси светла! – и  ногама – Туууп, туууп, ТУП!

          - Значи, хоћете мрак? Сву тројицу знам, па ако нешто буде...

          - Хвала, чика Тола! Спасли сте концерт! Гости ће отићи задовољни, видите како их ови наши траже!

          - Добро, добро... Идите доле, а ја ћу видети шта могу да урадим.

          Када су тројица омладинаца слетела у салу дочекали су их звиждуци.

          - Уааа!!! Ништа нисте урадили!

          А тада су се светла угасила.

          - Ухххххх! – чуо се колективни уздах олакшања.

          На бини, ВИС скочи на ноге и нестрпљиво зграби инструменте.

          Одгоре одјекну звук звонца као да се отварају небеска врата и пригушен глас објави:

          - Ево вам мрак. И запамтите да сте то сами тражили!

          И би мрак. Концерт први.