S one strane sajma

Otkako sebe pamtim, moj Otac me je vukao na sajmove knjiga. Tumarali smo svaki dan po malo i sa sajma se vraćali sa kesama teškim kao da se vraćamo sa sajma građevinarstva i novih betona. Posebna misija je bila ubaciti u štek dovučene zembilje pune knjiga i to u polovini prvog koraka na ulasku u stan. Da nas ne provali Roditeljica. Posle dva takva dana, pregradna hodnička zavesa je dobijala izgled trudnice u dvanaestom mesecu, neposredno pred rađanje trojki. 

Sam sajamski svet za mene je, uz radost da tamo ima toliko knjiga i da sve smeš da ih pipneš i pomalo čitaš, bio i poseban izazov opstanka. Dugo sam jedva dopirala do pulta, svima sam bila do prve polovine tela i večita gužva je za mene bila duplirana, jer umesto jednog čoveka ja sam gledala dve noge. U šumi mrdajućih nogu očajnički sam pokušavala da ne izgubim Oca, koji je kengurski skakao od štanda do štanda. Poseban izazov i utopistička misija mog Oca bila je da poseti sve slovenske štandove braće po režimu, razvijajući panslavističku teoriju da je režim privremena, a dobre knjige trajnija pojava. U to vreme baloni su bili luksuzni predmeti, pa su za decu posetioce sajma bili rezervisani dosadni katalozi, po sistemu "Samo nek se šareni". Obaška je ruski štand delio retkim maloletnim posetiocima značke teške kategorije. Svaka od pomenutih je imala oko desetak kila, ali je bila i korisna jerbo je tako vukla odevni predmet, na koji bi bila okačena, ka jugu, da je to garantovalo povećanje garderobnog broja bar za dva mesta i samim tim i produžavanje veka istom. Što za budžet roditelja značkiranog deteta nije bila zanemarljiva stavka. 

Otac i ja smo tako okapavali po bratskim štandovima, a iznenađeni predstavnici crvenih režima su mi davali pomenute značke, da bi trećeg dana kapitulirali pred mojim izmučenim izgledom i kolenima koja su od umora radila kao kastanjete. Tada su braća Rusi iz paravanskog bunkera izvlačila posebne primerke dečijih knjiga i dodeljivala mi ih počasno, za neviđeno istrajno klipsanje po sajmu. U ta vremena, na Očevu sreću, dečija i ljudska prava nisu bila hit, inače bi samo tako robijao zbog maltretiranja mlađeg maloletnika-ce. Tako sam dobila luksuzne primerke ruskih bajki, koje je ilustrovao Majstor Bilibin i još svašta nešto lepo. Poljaci su bili deficitni sa dečijim knjigama, pa su mi poklanjali romane iz perioda romantizma i čipkanih dekoltea, zbog čega sam tih godina bila zaprepašćena činjenicom da još uvek nema mladog šljahtića, opervaženog opervaženog segmentima mrtvog hermelina, koji će se oženiti mnome maloletnom i omogućiti mi život na imanju, čije su granice horizonti i nadrndani kozaci.

U ta vremena su me posebno intrigirali nameštajni kompleti u pozadini štandova. Tamo su sedeli čupavi književni stvaraoci u razvučenim džemperima, kravatirani izdavači okićeni značkama i poslovni knjižari ruku prepunih formulara. Iz tih Inter nos zona je doplivavao gorki miris viskija i što je dan odmicao to su stvaraoci i direktori bili sve veseliji i raskopčaniji.

Prekjuče se predamnom pojavio dečkić. Niži od pulta. Kastanjetastih kolena. Iza njega, na par metara odstojanja je stajao otac, stimulativnog, ohrabrujućeg pogleda. Klinja je u rukama imao našu knjigu. Držao je čvrsto, prečvrsto, tako da sam se već pobojala da će staklo prozora na naslovnoj strani pući pod grčem stidljivih prstiju. Dečkić je tražio moj autogram. Za mamu. Niko me od odraslih, ovih dana na sajmu, nije tako zbunio kao prepadnuti dečak. Odjednom sam shvatila da sedim na garnituri s druge strane sajma. I da imam tremu. Zbog čega smo se dečak i ja gledali uplašeno. I verovatno smo oboje pocrveneli, ja dok sam mu se potpisivala na knjigu i on dok su mu kolena udarala tam-tam. Sa potpisanom knjigom i čokoladicom iz pozadinske zone, dečak je zbrisao kod tate i nestao u sajamskoj gužvi. Šteta što više nema značaka. Mogla sam da mu poklonim značku i zatvorim krug.

I još nešto...lepo molim budite nežni ako sutra dođete na promociju naše knjige. Ja još uvek imam tremu i iznenadim se svaki put kad neko potraži moj potpis. Sve nešto mislim da treba da potpišem neki račun ili formular...I prvo slovo mi se malo trese u duetu sa rukom. Juče sam probala da se potpišem upaljačem.

Dakle, dobrodošli sutra na promociju knjige Priči nikad kraja, od 15 do 17h, jako ćete nas obradovati...i ne zamerite na potpisima sa tektonskim poremećajima. Moja Najbolja drugarica i ja uvek vežbamo na sadržajima posvete. Mi smo one dve na garnituri Samizdata. Niže od pulta.