Drage blogerke i dragi blogeri,

sledi nastavak. U njemu se kritikuju argumenti druge Srbije za nezavisnost Kosova i pokušava da se pokaže kako i oni pate od "viška" nacionalizma. Ključni argument o samoopredeljenju, Kosovu kao delu SFRJ sa "suštinskom autonomijom" i ratnim zločinima razmatraću u trećem delu. Komentari su, kao i uvek, dobrodošli. I ne zaboravite: intelektualna strast uvek, politička ostrašćenost -- that is so last century! :)

Pozdrav.

U petak, filmom Persepolis, otvara se treca po redu Slobodna Zona, jedinstven festival angazovanog filma. Ideja je originalna i dobra, odabrati dokumentarne, igrane i aniomirane filmove, prema kvalitetu ali i stavu koji zauzimaju njihovi autori.

                                                       OVO JE FIKCIJA 

                                              Substancia Filmes predstavlja  

                                               MARIA ALISE VERGEIRO

                                                                     u

                                                       ŠAMAR PANTERU 

I kao da je bilo nekad i kao da je bilo tu kada su rođeni moji roditelji, istog dana, iste godine, 20. februara. Pošto sam im čestitao rodjendan 20 februara 1992 godine uputio sam se ka Sebastijanu, tada još uvijek živom banjalučkom klubu. Prohladno februarsko veče bilo je rezervisano za Ekatarinu veliku.

Sala je, trivijalno zaključujem, bila premala za sve koji su to veče htjeli da zajedno sa Milanom i Megi prokrstare menjajući dan za noć, naznajući da idu

ili Danas su nas silovali

Već sam se navikao da nas pedere ljudi smatraju pedofilima i da zaskačemo decu po školskim dvorištima i obdaništima. Navikao sam se i da smo bolesnici, koje treba lečiti elektrošokovima. Navikao sam se i da smo sidaši i odgovorni za smrt miliona ljudi širom sveta. Ali još uvek se nisam navikao da smo ubice.

Danas su sve dnevne novine prenele vest da je četrdesetogodišnja Rozalija Greguš-Skendžić ubijena ubodom noža u srce u svojoj kući u selu Banatsko Višnjićevo kod Zrenjanina i da je njen dvadesetogodišnji sin Antal osumnjičen. Ovo bi bila samo još jedna vest u crnoj hronici da Antal Skendžić nije bio učesnik pilot-emisije prve sezone Velikog brata, koji je saopštio da je biseksualac.

Praktično svugde u svetu manjine (etničke, rasne, religijske) su ispod-proprocionalno zastupljene u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti, ili generalno na mestima gde se donose odluke vezane za prioritete razvoja određene društvene zajednice.[1] Postoje i retki izuzeci, kao što je npr. belačka manjina u Južnoafričkoj Republici, Kurdi u Iraku (koji imaju jedno od tri vodeća mesta u zemlji i ravnopravno učešće u svim organima vlasti) ili pak zastupljenost Maora u parlamentu Novog Zelanda

„Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki, i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući, i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo... Bio sam klinac sa naočarima i nosio tango-gitaru ispod miške. Odlazio sam na časove kod čuvenog Gari Garinče. Od njega sam naučio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd

Evo i mene na blogu 92-ojke. Negdje u dalekoj Gvatemali, u čarobnoj Antigvi, čija španska arhitektura stotinama godina odolijeva što revolucionarima, što velikim vodjama , što u moderno doba onome što se na ovim prostorima zove građevinska mafija, Veran me lomio da se prihvatim tog odgovornog zadatka. Onda me, po povratku, preuzeo Dejan Restak, a dotukla Vesna Dozet. I tako sam ja, iz lijepe naše, viva vero patrije, došao u vaše dvorište. Kao veliki brat. Imate pravo da me odmah izbacite, a čak i ako me duže zadržite, da ne kažem do kraja (Velikog brata), unaprijed se odričem

Nego, znam da nije vreme, sta se sve danas ne resava i sudbinski ne razreshava, no kako nikad nece biti vreme, moram da pitam... Jel zna neko u ovom opsenarijumu magnifikumu od drzave sta je, gde je i kako je danas porodica Shetet?

Drage blogerke i dragi blogeri, kako sam i najavio, sledi tekst pod naslovom "Zašto sam protiv nezavisnog Kosova". Kako se analiza "malo" odužila, odlučio sam da ga "pustim" iz (najmanje) dva dela, računajući da sadrži dovoljno zanimljivih teza, kao i da predstavlja celinu -- u njemu se, manje-više, analiziraju argumenti protiv nezavisnosti koje predstavlja "prva Srbija" i nudi njihova kritika. Voleo bih da imate u vidu da je štivo pisano bez namere da bude naučnog karaktera, do kraja razvijene argumentacije - ono treba da potpomogne diskusiju koja bi dalje razvila

According to The Economist's 2008 World Rankings Book, the average Serb (man, woman, and child) smokes 5.8 cigs per day, ranking them as the Top 9 Most Smoking Countries on Earth.  That's a lot of smoking.

Greece comes in at #1 with 8.4 cigs per day; Macedonia is #2 at 7.1 cigs per day, Russia is #3 at 6.8, and Slovenia kicks Serbian smoker ass at #5 with 6.2 cigs per day.  Bosnia is below at #13 (5.2 per day) and Croatia is not ranked on the list.  Yet oddly, Croatia has by far the highest cancer deaths rate of the region at 167 deaths per 100,000 population.  (Serbia spends a far

'On a huge hill, Cragged and steep, Truth stands, and hee that will Reach her, about must, and about must goe;' - The Progresse of the Soule, John Donne.

Ma kako ponekad izgledalo da do nekih istina lako i neprimetno dođemo, nema lakog načina da se istina spozna, svaka lakoća je prividna. U tkanje istine uvek se uvlači rad - mentalni, fizički i emotivni. A ipak je ponekad spoznamo ne lako, nego kao da smo je uključili.

Sa ove, ili sa one strane vremena. Istine su uglavnom rastegljive u vremenu, rastegljive u prostoru ako impliciraju bezvremenost, ili rastegljive uopšte.

Fragment iz uvodnika Mary Douglas u knjizi "Purity and Danger", "One kind of dirt", mi se učinio interesantnim baš zato što baca svetlo, bar meni, ili mi budi asocijacije, na nestabilnu stranu istine.

Uopšte, čest nam je instict da istinu i čistoću uvežemo u neku jaku, nekad i slabiju, asocijativnu vezu, ne mora da bude simetrična, zavisi od istine, čistoće i onih koji uvezuju. M. Douglas u sličnu vezu stavlja nečistoću i kontekst, bar u uvodniku, i neka nam ta uvodna asocijacija bude super osnova, i neka nas u ovom blogu ne zanima ostatak knjige pošto bi, u najbolju ruku ova nečistoća-kontekst mašnica bila ne čupanje iz konteksta, nego čupanje iz knjige.

(uradak na temu Kriza srednje dobi)

Ponekad, neki običan dan od koga niko ništa nije očekivao bude lep i prijatan i sve ti se namesti baš kako treba. Ponekad. Nema pravila.

A drugog nekog dana, umesto budilnika probude te neka kvrgava kolenca koje ti se veru po leđima ili majka koja te je rodila odluči da te pozove u praskozorje.

Sindrom Diznijeve kokoške ili zašto društvo u Srbiji

još ne pristaje da postane demokratsko...

Č.J. je ugrožen zbog ideje koju zastupa, zbog toga što se razlikuje, zato što ne pristaje, što ne kohabitira, što ne pravi neprincipijelne koalicije, što drži do suštine... U Srbiji koju prekriva samrtnička ozbiljnost, kojom danas vlada, kako primećuje Basara, upravni odbor pogrebnog preduzeća, čiji ministri ne poštuju zakon, čija Vlada ne poštuje Ustav, građanin Č.J. usudio se da se razlikuje ─ i to je njegov najveći "zločin".

   Mogao sam imati možda 5-6 godina kada sam se, ne prvi put, susreo sa zgađenim pogledom moje Starije Sestre ( a, mogao bih u daljem toku da je prigodno skratim na SS...hm ?) - ali, povod je ovog puta bio nešto drugačiji...( do tada – uglavnom joj je muku & prezir izazivalo već samo moje postojanje ...)
  Bio joj je rođendan, juli, prelep i topao.
  Jedva susprežući bljuvanje procedila je nešto tipa : „ Ti si insekt....akrep....bljakk ! Mi smo, bre, gospoda, uvek čisti, živimo u vodi, ....ne u rupčagama...Nas...jedu....