Indeksi Beogradske berze i cijene akcija najvećih kompanije sa naše berze su već danima u konstantnom padu. Kao krivci za taj pad ističu se Kosovo, najava izbora, panika malih akcionara i investitora, analizira se učešće stranih investitora u kupovini i prodaji, ukratko ima mnogo toga što gura cijene naniže, dok nema previše pozitivnih signala na mikro i makro nivou (npr. prodaja Robnih kuća predstavlja dobar znak). Slična situacija je i u Srpskoj i Crnoj Gori, dok Makedonija tek u posljednje vrijeme bilježi značajniji pad.

Prilikom analize kompanija, neophodno

"How many miles to Babylon?
.......

If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."

Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.

Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u

Đule je dobio MTV nagradu. Bez obzira na sve nekako mi je drago.

Varate se, ovaj post nije posvećen Slobinim egzibicijama pred Skupštinom SFRJ, pre desetak godina. Mislio sam umesto toga da pišem o fenomenu misheard lyrics. To je meni uvek bilo super, slušam radio, čujem neku pesmu i istripujem se da pevaju jedno, a onda posle nekoliko dana (ili nedelja) skapiram da pevaju nešto sasvim drugo. Nekad se i razočaram jer je ono što sam ja čuo mnogo bolje od onoga što stvarno pevaju!

Sećam se jedne pesme vinkovačkog sastava Majke sa njihovog albuma "Put do srca Sunca", gde Goran Bare peva:

Otkud sada ti,
ne pamtim da smo se sreli...

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;

састав на тему герантолошку 

кратковид, пребирам по сијасет накупљених рукописа, тражим наиме прибелешке на рубу странице, што ми је обичај, јер се успут сетим нечега посве дијаметрално супротног ономе о чему пишем , па да незаборавим, прибележим и кад ми устреба, немош наћи. А реч је  о лајбницу. Такнух наиме тему да

Raduje me da vidim tendencije u našem društvu koje naginju rešavanju problema oko uklanjanja komunalnog otpada. (nije mi jasno samo ovo oko mesne zajednice)

Dobro je i to, da je primećeno da zakon može biti povredjen. (mada bih više volela da su neke druge stvari , s’tim u vezi, primećene...i na vreme)

Vest o ovim

I dok je tako jednoga dana ležao u svojoj malenoj rupi i plakao nad svojom sudbinom, niotkuda se pojavila Dobra vila.

- Ne plači maleni Miško, - reče Dobra vila. Stigla sam tačno na vreme da ti pomognem. Stvoriću ti lepu haljinu i još lepše staklene cipelice i divnu kočiju od bundeve. Ići ćeš na bal i plesati sa zgodnim princem.

- Kakav bal? O čemu vi pričate?

- Ups, oprosti. Pogrešna bajka. A koji je tvoj problem? Zašto plačeš?

- Siromašan sam, jadan i bedan. Creva mi krče od gladi. Ne znam šta da radim!

- Prekini da cmizdriš u ovoj rupi, već kreni u svet da zaradiš za život. Svet je put mogućnosti da se obogatiš preko noći i postaneš najbogatiji Miško. Važno je samo da zaradiš prvi milion, posle sve ide glatko – reče Dobra vila i nestade.

»Veštice su ti skroz druga stvar«, odsečno će Baka Vedervaks.

»To je magija od zemlje, ne od neba i muškarci je nikada ne bi savladali.«

(Terry Pratchett)

Drage moje, ovo je za sve vas, koje ste ičemu vešte, nazvane – vešticama.

Meni su prvo govorili da sam baksuz. Zato što sam gledala nakrivljene glave i malo pritvorenih očiju. I nisam se pustila namamiti ili prevariti šakom bombona.

Onda sam napredovala.

Danas se u zapadnom svetu slavi Noc veshtica ili Halloween. Svi su vec ukrasili svoje kuce pauchinom, skeletima, veshticama, slepim mishevima i bundevama i chekaju da padne noc, kada ce malishani u kostimima zakucati na vrata, trazeci slatkishe. Iako u zastarshujucem scenariju, svi su razdragani i mali skakutavi stvorovi obucheni u kosture, duhove, betmene, Hari Potere, vile i veshtice u gupicama se migolje kroz guzvu na ulicama i preskakujuci stepenike hrle do svakog ulaza na kojme je postavljen znak u obliku jack-o'-lanterne, ochekujuci domacine , koji ce ih pochastiti. Oni malo stariji,

"…nek nas sjete ove slike, na tu djecu i te đake, što su mali, mali za vojnike, a veliki za junake…"
- dio pjesme iz filma o Bošku Buhi, dječaku heroju. Stih ide na kraju filma, posle trenutka kada Boško pada na ledinu pokošen metcima unutrašnjeg neprijatelja

Istraživanja kažu da će u Bosni i Hercegovini 2040 godine, ako mladi nastave da odlaze iz zemlje ovim

I dok sam razmišljao čime započeti svoj BLOGOglagoljivi cyber-život, primetio sam da je upravo ovde nedavno reaktuelizovana tema turbo-folka, lošeg ukusa, (ne)kulture i ostalih "demona" devedesetih godina prošlog veka. Setio sam se, takođe, jednog starog teksta koji sam napisao (zajedno sa prijateljem koji je želeo da ostane anoniman), a koji je bavi kritikom kritike -- ili pre "kritike" -- turbo-folka. Budući da je ostao prilično neprimećen,

Foto: Mira Zdjelar

Nisam pisao neko vreme jer sam se ponovo selio. Ovo je priča o tome.

Sve počinje od mape. Odnosno, neke apstraktne forme krenu da se naziru po predznanju, jer retko se desi da o nekom relativno poznatom mestu ne znamo baš ništa. To predznanje je obično šturo, daje nekakve obrise, senke ideja. Ako bismo pustili mašti potpuno na volju, počeli bismo izmišljati grad koji ne postoji, nikada nije postojao, niti će postojati, osim u toj istoj mašti. Pošto je, međutim, preseljenje konkretna stvar, nameštaj, odeća, knjige, šerpe u kutijama umotane u papir, sa puno lepljive trake, mašta takođe traži lepljivu traku na koju će nalepiti bilo koju informaciju do koje može da dođe, i tako otvoriti prostor za nekakvu, makar i sasvim pogrešnu, konkretizaciju maglovitih predideja. Dakle, sledeći, i prvi pravi korak, jeste mapa.