Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

POMEN SVIM PALIM, A BIĆE NAS NEĆEMO SE MOĆI PREBROJATI

/ 03.07.2023. u 22:07

Komentari: 7
Čitanost: 12646
/
Preporuke: 46
/

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio. Bile su uredno poređane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam. Nervozan sam. Agresivan sam.

Moram pobeći odavde, ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronađem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim malo na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol do same koštane srži.

To je skleroza.

Pogledao sam ka vrhu. Bilo je mračno kao i na mestu na kom sam ležao. Fosforne kazaljke mog časovnika pokazivale su minut do dvanaest. Sada mora da je ponoć. Ali kada sam dospeo ovde? Ili, još važnije, kako? I kako to da se ne sećam ničega pre ove rupe?

To je amnezija.

Nema mesta ni da raširim ruke. Memla sa zidine para mi nozdrve. Haluciniram da se obruč sužava. Prsti mi propadaju kroz gnjecavo blato dok pokušavam da oslobodim metalnu kofu. Žedan sam. Na dnu je ostalo još čiste vode. Popio sam, umio se i oprao ruke. Kofa je ostala prazna. Na njoj je još postojao samo komad kanapa privezan za ručku.

Kanap. Bilo ga je taman dovoljno da se obesim. Sreća što nisam imao gde da ga privežem, inače bih naposletku sigurno pao u iskušenje.

To je ludilo.

Znao sam da ludilo sigurno ne bih preživeo. Zato moram da se izvučem odavde pre nego li potpuno poludim. U suprotnom, mogao bih ovde ostati zarobljen doveka. Treba mi snage. Treba mi sna.

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio. Pogledao sam ka vrhu i video sunčevu svetlost. Na satu je stajalo minut do dvanaest. Sada mora da je podne. Skočio sam. Istegao mišiće. Razmrdao vrat. Zagrejao zglobove. Dobro sam odmerio uzanu valjkastu zidinu. Procenio njenu visinu. Odredio putanju penjanja. Memorisao rukohvate. Okrenuo kofu naopako i iskoristio je kao prvi stepenik na putu iz ove rupe. Na putu ka vrhu. Ka izlazu.

Na dohvat kraja zida na mesto radosti od izbavljenja useljavao se smrtni strah. Sve što sam mogao da vidim kroz zaslepljujuće svetlo bila su nepregledna polja sumornih vrhova bunara.

Tagovi

bunar, polje, mrak

postavite na |

Komentari (7)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

angie01 22:53 03.07.2023

treba ti

promena.

...svako moze da padne, to nije nista neobicno, ni tragicno,...jeste, ako ne znas da ustanes.

horheakimov 16:42 05.07.2023

Re: treba ti

Srećom, paaa, ima veze sa mnom, nema veze sa mnom ( :

Черевићан 12:06 04.07.2023

поглед из бунара

односно.......maam promena

промене вели Народ потстичу промене
и докле тако ..............питање што мучи,
хоће ли ......нам икад..... усагласја бити
лудило амнезије изазовно до тад' чучи